GORDANA
KUIĆ
(1942 – 2023)
Impresionira
pogled na sedam romana Gordane Kuić, koje je objavila u
između 1986. i 2006. godine. Miris kiše na Balkanu,
Cvat lipe na Balkanu i Smiraj dana na Balkanu
imaju zajedno preko 1500 strana, a zbivanja u njima obuhvataju
ceo 20. vek u istoriji Balkana, kao i sudbine nekoliko jevrejskih
porodica, gde sefardskoj porodici Salom pripada centralno
mesto.
Tri romana Gordane Kuić hronološki prate opštu istoriju
sveta, Evrope i Balkana – Miris kiše na Balkanu
počev od početka Prvog svetskog rata, međuratnog perioda
i sve do konca Drugog svetskog rata; Cvat lipe na Balkanu
period posle Drugog svetskog rata do sredine šezdesetih;
a Smiraj dana na Balkanu apokaliptične devedesete godine
prošlog veka. Ova porodična trilogija, kojoj moramo dodati
i roman Duhovi nad Balkanom, kao naročiti, nadahnuti
autorski komentar, pokriva postojanje obe Jugoslavije, a
zbivanja u porodici Salom ili Šalom i okolnim, rođačkim,
prijateljskim i inim (Papo, Korać), u velikoj meri bivaju
podsticana i uzrokovana istorijskim turbulencijama, od kojih
su na junakinje i junake romana ponajviše uticali: Prvi
svetski rat, osnivanje Prve Jugoslavije, Drugi svetski rat,
bombardovanje Beograda i njegovo oslobađanje četiri godine
docnije, socijalistička revolucija i revolucionarni teror
u Drugoj Jugoslaviji, Informbiro, Goli Otok, potiskivanje
građanske klase, 50-te i 60-te, lagani uspon jugoslovenskog
društva, ubistvo Džona Kenedija, potom Titova smrt, i kriza
i krah Jugoslavije tokom 90-ih godina prošlog veka.
Istorijske silnice ne utiču samo na život junakinja i junaka
trilogije nego i na promenu žanrova u njemu. Porodični,
građanski roman o multikonfesionalnom društvu iz prvog dela,
situiranog u Sarajevu i docnije Beogradu, Miris kiše
na Balkanu, blago će se promeniti u priču o životu
i karijerama dve sestre, Blanke i Rikice, odnosno sazrevanju
devojčice Inde, u Cvatu lipe na Balkanu da bi u
Smiraju dana na Balkanu preovladali melodramski
elementi ljubavnog trougla Vere Korać, Ivana i njegove supruge
Slavke.
Topološka mreža na kojoj su organizovana epizodično neprebrojiva
pripovedana zbivanja širi se iz egzotičnog, provincijalnog
i sefardskog Sarajeva s početka XX stoleća ka Beogradu i
Zagrebu, u izvesnim segmentima dopire do Dalmatinskog primorja
u "građanskom" međuratnom periodu, ali se docnije
rasprostire i po svetu, stižući do Amerike i Palestine.
Ako se ovoj vrlo složenoj velikoj priči, zasnovanoj na "autentičnim
događajima i ličnostima", kako je napomenula spisateljica
na kraju Mirisa kiše na Balkanu, sa fantastičkim
intermecom Duhova nad Balkanom, doda naredna trilogija:
Legenda o Luni Levi, Bajka o Benjaminu Baruhu i
epiloški roman Balada o Bohoreti, postaje jasnije
ne samo širina zahvata Gordane Kuić, nego i razlozi stvarnog
divljenja koje tako uobličena celina od sedam epski raspričanih,
generalno uzev realističkih romana, izaziva u objektivnom
čitaocu.
Čitalački uspeh ovih dela, u početku bez ikakve, a docnije
bez znatnije marketinške aktivnosti, prvi je dokaz ove tvrdnje.
Svaki od romana imao je više izdanja, neki i preko dvadeset,
ali ako ostavimo naklonost publike, kao ćudljiv i dosta
neuhvatljiv faktor, i poslužimo se argumentacijom kritičkog
autoriteta, složićemo se sa rečima Predraga Palavestre iz
knjige Jevrejski pisci u srpskoj književnosti:
"Pisani lako i jednostavno, raspričano, bez strogosti
i gustine, romani Gordane Kuić uglavnom poštuju sva pravila
klasičnog hroničarskog pripovedanja: obilje detalja, linearno
vođenje fabule i neposredno kazivanje kroz koje naviru raznovrsni
likovi, brojne privatne sudbine i rasuti znaci prepoznatljivog
vremena..."
Sa nekima od tvrdnji iz ovog citata složio bih se laka srca,
o nekima mislim drugačije, ali ono što ističem su lakoća
i jednostavnost u naraciji i dijalozima i veština u
kontaminiranja porodičnog romana silnicama istorije.
Nema ničega bez priče, kaže u jednom od raritetnih autopoetičkih
tekstova Gordana Kuić. I da nije eksplicitno iskazala svoje
vjeruju posle sedam objavljenih romana, vjeruju
u koje su, da podsetim, verovali Čehov i Andrić, Gordana
Kuić bi od objektivnih čitalaca i proučavalaca književnosti
morala da bude posmatrana kao neko ko je krenuo od reminiscentnih
porodičnih priča, koje je slušao od majke i tetaka, i kao
neko ko je osetio da te stare, upamćene priče imaju smisao
jači od njih samih, kao prvobitnih alki u porodičnom pamćenju.
Tako je, u ime predaka i porodične tradicije, Gordana Kuić
krenula u neobičnu avanturu romansijerskog pripovedanja
pa istrajnošću i poverenjem u sebe i jezik, načinila obimno
i respektabilno književno delo. Ono poštuje publiku i njoj
je namenjeno, ono poštuje klasične obrasce hronološkog pripovedanja
i realističke odgovornosti pisca, ali ima i mnoge druge
ambicije od dobrodošle i bitne ambicije zadovoljavanja čitalačke
potrebe za zabavom i maštanjem.
Posle sedam romana, radoznala i sklona književnim rizicima,
Gordana Kuić je napisala i dve pripovedačke zbirke, pokazujući
da i u tom proznom obliku ima šta da kaže. Reč je o knjigama
Preostale priče i Sa druge strane noći,
koje su, kao i romani, naišli na sjajan odziv kod naše književne
publike, a o kojima kritika, kao i o dva potonja romana,
tek treba da kaže pravu reč.
Po proznim delima Gordane Kuić rađene su uspešne pozorišne
dramatizacije, baleti i TV serije, a siguran sam da će tako
biti i u budućnosti. Mimo pažnje očiju javnosti, prošli
su mnogobrojni prevodi njenih dela na engleski, nemački,
talijanski, hebrejski, slovenački, poljski jezik...
Godine 2009. Gordana Kuić je postala član najprestižnijeg
književne organizacije u Srbiji – Srpskog književnog društva
a u drugom delu karijere dobila je i nekoliko vrednih književnih
priznanja.
Svetlo ime gospodstvene i značajne književnice Gordane Kuić,
siguran sam u to, živeće zauvek u srpskoj književnosti.
Vasa PAVKOVIĆ
