English


Početna
Biografija
Naslovi
Prevodi
Kritike
Recenzije
Promocije
Intervjui
Pisma
Balet
Video
Novosti







Govori sa promocija

Zvonimir Majdak
Aleksandar Milosavljević
Vasa Pavković
Aleksandar Jerkov

Zvonimir Majdak, književnik
Govor održan na promociji romana Miris kiše na Balkanu
Zagreb, 1986.

Mislim da je povod ovog našeg večerašnjeg susreta prije svega ugodne naravi, iako neka od lica, od mnogobrojnih lica romana koji nas je okupio nisu baš ovdje u Zagrebu, gdje ih je nepredvidiva sudbina nanijela, proveli ugodne trenutke. Krivac, dabome, nije Zagreb grad i njegovi tadašnji žitelji, već negostoljubivo vrijeme u kojem su ti junaci živjeli. A vrijeme i pozornica zbivanja , to su takozvano međuratno doba i Sarajevo, točnije, kompaktna i samosvojna, samosvjesna zajednica sefardskih Jevreja. Ili, da budem precizniji, nekoliko desetljeća u životu jedne koliko obične toliko i izuzetne obitelji. Njena povijest sadrži i kroz nju se prelama, cjelokupni društveni, obiteljski, moralni, običajni, intimni i svjetovni život onog vremena, život u kome ne manjka uspona i padova, svadbi i sahrana, uzvišenih i ponižavajućih trenutaka.

Predmet literarne obrade je zlosretna, zla i sretna sudbina pojedinaca iz mnogočlane obitelji, posebice njenih ženskih protagonista koji i inače dominiraju na ovim stranicama pokazujući izuzetni nagon za samoodržanjem, shvaćajući suštinu promjena koje su načele monolitnost sefardske zajednice i istodobno prihvaćajući sve što nosi neumitan tok stvari. Ne samo da dominiraju nego ti ženski likovi i imponiraju inicijativom, nebolećivim odnosom prema stvarnosti koja im nije bila naklonjena. Posle trijumfa, aplauza, blještavih svjetala pozornice slijedile su mučne i bolne epizode kojima kao da nikad neće biti kraja.

Literarni kritičari dati će svoju ocjenu ovog djela, a ja kao osoba na istom poslu, ponešto profesionalno deformirana i zasićena kako svojim tako i tuđim tekstovima, izražavam svoje zadovoljstvo, a ako želim da budem iskren, i dobroćudnu zavist, jer je roman Miris kiše na Balkanu plod i rezultat povlaštene situacije u kojoj je živjela njegova autorica imajući na raspolaganju obilje materijala i građe uz koju je, pretpostavljam, osjećajno vezana. Naime, naša recentna literatura, koliko ja imam uvid, ne obiluje djelima ove vrste, vrsnim obiteljskim kronikama, a što je žanr veoma cijenjen i prakticiran kako na istoku tako i na zapadu. Kad sam rekao da zavidim, onda to treba shvatiti uvjetno, a ne doslovno, budući da je i ovaj roman plod gorkih iskustava, rasapa i dezintegracije što je u nas česta i tragična pojava preživljavanja. Ni najbujnija mašta ne bi mogla isfabricirati prizore i događaje koje nudi kruta zbilja. A kada je predmet literarne obrade neka sama po sebi neprivilegirana zajednica, vjekovno obilježana i osuđena da neprestano koristi kako instinkt, tako i intelekt, onda su sudari i nesporazumi kao svakodnevna pojava žestoki i kobni.

Miris kiše na Balkanu čitka je, zanimljiva, uzbudljiva i dirljiva prozna tvorevina koja ima sve uvjete da plijeni pažnju čitalaca, da živi ne samo jednu sezonu. Vjerujem da i autorica koja je crpla iz dubokih bunara sjećanja i, sva u vlasti nesvakidašnje sudbine svoje porodice, da se neće zaustaviti na prvijencu, nego će nastaviti ispisivati burne i dojmljive stranice potaknuta zbivanjima kako u stvarnosti tako i u mašti, imajući na umu da je prvi roman najlakše i najteže napisati. Poželimo joj puno uspjeha u daljim nastojanjima da ne iznevjeri naše i svoje nade.


Aleksandar Milosavljević
dramski kritičar
promocija u Atrijumu Narodnog muzeja
Beograd, 16. mart, 1995.

SMIRAJ DANA NA BALKANU

Dozvolite mi da izlaganje o knjigama koje su pred nama započnem u pomalo privatnom tonu – svojim sećanjima. Uostalom ličnog, veoma ličnog ima i u literaturi gospođe Kuić. Ne zamerite ni na tome što će moje prisećanje ići obrnutim hronološkim redom – od sadašnjesti prema prošlosti, a s obzirom na vremena na koja smo osuđeni, čini mi se da je prijatnije vraćati se u prošlost nego buditi se iz prošlosti u sadašnjost.

Sećanje prvo je zapravo o tome kako se dogodilo da baš ja, danas, govorim o ovoj trilogiji. To je jedna od onih priča u kojima se prepliću nizovi gotovo neverovatnih slučajnosti, gde sled događaja izmiče racionalnim objašnjenima i uvodi nas u situacije pred kojima po pravilu zanemimo. U toj storiji, koja će jednom možda doživeti milost pripovetke, izmešaće se sudbine mnogih ljudi, pa i mojih sada već pokojnih roditelja i mojih i gospođe Kuić; kroz tu priču provlačiće se razni gradovi – počev naravno od onoga u kojem smo, preko Novog Sada, Mostara, Dubrovnika, Berlina, Zagreba ili Sarajeva, pa sve dalekog i sve daljeg nam Njujorka. U tom kolopletu istinskih života i još istinskije romaneskne fikcije srešćemo se tako Gordana Kuić i ja.

Sećanje drugo. Nekoliko dana pošto sam prvi put u životu telefonom razovarao sa Gordanom Kuić, moja žena Nina i ja smo putovali za Novi Sad. U vozu je bila gužva ali smo imali sreću da nađemo slobodna mesta. Naravno, izvadili smo knjige: Nina - Miris kiše na Balkanu, ja - Cvat lipe na Balkanu. Taman počesmo da čitamo kad me mladić koji je stajao pored nas, uz izvinjenje, ljubazno upita koje su to knjige. Rekoh da su to prva dva dela buduće trilogije i naznačih ime autora. Mladić je bio oduševljen - prvo saznanjem da njegova omiljena knjiga Miris kiše na Balkanu ima nastavak, i drugo – što će uskoro iz štampe izaći i treći deo. Njegova radost je bila tolika da je, sada bez imalo ustručavanja, pokrenuo razgovor o tome kakvu će sudbinu svojim junacima nameniti spisateljka. Očigledno maštovit, mladić je razvezao priču u koju se prvo uključila njegova devojka – takođe čitalac romana, a ubrzo zatim mnoštvom pitanja i drugi putnici iz kupea koji o delu nisu ništa znali. Naše putovanje se tako u trenu pretvorilo u svojevrsni literarni čas.

Sećanje treće. Odvešću vas još malo u prošlost, tačnije u 1987 godinu. Iznenada nam je jednog dana u stan banuo jedan prijatelj iz Sarajeva, Darko Lukić. Često je putovao po ondašnjoj Jugoslaviji i rado dolazio u Beograd, redovno odsedao kod nas, no sada je neobično bilo to što se u Beograd ponovo vratio posle samo nekoliko dana odsustva. Došao je, reče, zbog knjige. Zvala se Miris kiše na Balkanu. Prilikom svog prethodnog boravka uzeo je tu knjigu od nas, došavši u Sarajevo pročitao je u jednom dahu, i sada se vratio da bismo o njoj razgovarali. Darko Lukić, docnije direktor Drame sarajevskog Narodnog pozorišta, na osnovu te knjige napisaće libreto za balet koji će premjerno biti izveden u gradu iz kojeg će se pojedini članovi porodice Salom zaputiti u svet. Taj će balet docnije gostovati na sceni pozorišta kod Kneževog spomenika na kojoj je s toliko ljubavi igrala i jedna od junakinja romana Gordane Kuić, krhka Rikica.

Sećanje četvrto, poslednje. Na večeri kod prijatelja moja majka je slušala o uzbudljivoj knjizi koja svedoči o sudbini neke jevrejske porodice. Neznajući naslov knjige i ime autora naložila je svojoj snaji da joj tu knjigu pod hitno nabavi. Nina je ušla u prvu knjižaru i saopštila prodavcu sve oskudne podatke koje je znala. Ponuđene su joj dve knjige. Jedna od njih bila je Miris kiše na Balkanu Gordane Kuić. Tada sam se ja zapravo uključio u ovu priču.

A sada o knjigama. Za razliku od mojih sećanja romani Gordane Kuić poštuju logičan sled vremena. Iz ne tako davne prošlosti probijaju se, evo, sve do naših dana. Prva knjiga praktično započinje vidovdanskim praskom revolverskog hica kojim je u Sarajevu Gavrilo Princip sebe uveo u istoriju, ali je istovremeno i buduću povest Balkana obojio u crveno. Taj pucanj će u velikoj meri odrediti živote junaka Mirisa kiše na Balkanu. Poslednja knjiga ove trilogije završiće se praskom bombe ovde, u Beogradu. Biće to jedna od onih bombi čije eksplozije ne određuju više nikakve istorijske tokove, ne menjaju sudbine naroda, ali i dalje boje nečije živote bojom purpura. Tu eksploziju neće moći da čuje Vera Korać, junakinja romana Smiraj dana na Balkanu, jer će je ona ubiti.

Između ova dva praska dešava se povest familije sarajevskih Jevreja, Sefarda, večitih izgnanika osuđenih na lutanja. Tu porodičnu hroniku ispričala nam je Gordana Kuić pribrano, uverljivo, opravdano uverena da pripoveda o nečem važnom, nečem što nadilazi okvire običnog porodičnog albuma, vešto nas i postepeno uvodeći u tajne porodice Salom, u svet intime grupe ljudi čije će pojedinačne priče premašiti dimenzije fragmenata puke porodične povesti.

Spisateljica kao da je hodila po tragu tih rasutih delića različitih životnih priča, kao da uz pomoć različitih sudbina članova jedne iste porodice pronalazila sopstvene puteve proveravajući istinitost onoga što je naslutila zapisavši na samom početku svog prvog romana rečenicu: "Upoznati svoju porodicu znači saznati više o sebi." Ova trilogija u sebi sadrži i tu vrstu šifre, i taj sasvim lični kod koji će možda omogućiti piscu da pronađe put ka definisanju sopstvene biografije. Od setne priče o sestrama Salom, od dirljivih sećanja na njihove roditelje, po svemu neobične ali izuzetno smele ljude koji su imali snage i hrabrosti da se uzdignu iznad sarajevske čaršijske atmosfere, preko opisa malobrojnih radosti i mnogih patnji, preko surovih pogroma – ratnih ali i onih još surovijih poratnih – Gordana Kuić nas čvrstom spisateljskom rukom vodi do naših dana, do momenta kada će se priča o jednoj porodici istanjiti, svesti na nadu, veru i ljubav jedne izuzetne žene, takođe smele, isto tako odvažne, ali osuđene na drugačije doba, na drugačije prilike, na epohu apsurda 90tih u kojoj lična hrabrost i odvažnost više neće značiti mnogo.

Ne znam da li je Gordana Kuić tragajući za vlastitom biografijom i samospoznajom, imala uspeha, ne znam čak ni da li joj taj uspeh želim. Možda je za nju, a svakako za nas, njene čitaoce, bolje da nastavi sa svojim lutanjima i traganjima. Tokom dosadašnjih lutanja stramputicama i bespućima balkanske istorije, koja dakako nije samo jevrejska, niti isključito srpska, hrvatska, ili muslimanska, besneli su ratovi, raspadale se i nastajale države, dešavale se porodične i lične tragedije. S opojnim ali i pretećim mirisom kiše stigle su oluje posle kojih je naš dan dospeo do svog smiraja. A između mirisa kiše i smiraja dana Gordana Kuić je smestila dirljivu priču o lipi koja cveta u Njegoševoj ulici, tačnije svoj roman Cvat lipe na Balkanu. U Bosni i Hercegovini postoji staro verovanje po kojem je lipa sveto drvo. Ljudi veruju da je greh poseći je. Izveštaji iz XVII veka, recimo, svedoče o tome da je u jednom kraju Bosne narod obožavao jednu lipu izniklu usred pustoši, te da joj se klanjao kao svetinji. Zanimljivo je uverenje da balkansko podneblje, ova naša vetrometina, nije baš pogodna za lipu. U svesti naroda očigledno je bilo uvreženo mišljenje da je to drvo retkost, pa otuda, vele etnolozi, kult lipe valja razumeti i kao izraz posebnog uvažavanja onoga što je retko. Retko baš kao što su na Balkanu retke nežnosti, srećne ljubavi ili dugotrajan mir. Možda bi spisateljkinu metaforu o setnom mirisu balkanskih kiša koje su najavile konačan smiraj dana i ovu našu sadašnju mrklu noć, možda bi, velim, tu metaforu valjalo prihvatiti kao svojevrsnu igru duha koja nagoveštava trijumf neke nove, drugačije nade. Jer, romani Gordane Kuić nam pokazuju da, uprkos svemu, ovde ipak može da se voli i da na ovom tlu ipak može da se desi sreća, makar kratkotrajna.

Uostalom, u knjizi pripovedaka koja pripada jednoj drugoj porodičnoj trilogiji, mali Andreas Sam će se sećati raznih mirisa svog detinjstva, pa i opojnog, opasnog miomirisa ljubičica i jorgovana od koga se, kao i od devojačke lepote, mrači pred očima i pada u nesvest. Na kraju priče, dečak će rukom pisca zapisati i ovo: "One koji bi tiho, bez krika, izgubili svest, iznosili bi u drugu salu gde bi lebdeo detinjast, lekovit miris lipe..."


Dr Aleksandar Jerkov
profesor, književni kritičar

Govor na promociji romana Bajka o Benjaminu Baruhu u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić", novembra 2002.

Vrlo mi je drago da večeras, u ovom vrlo specifičnom i meni dragom ambijentu, mogu da kažem nekoliko reči o ovoj knjizi.

Čoveku je vrlo lako, već pogledavši ovaj reprezentativni krug čitalaca i poštovalaca dela Gordane Kuic, da zaključi da je reč o jednom kulturološkom fenomenu prvog reda. Pojava njenih knjiga sasvim mimo tokova savremen srpske književnosti, pa i mimo svih onih sila i smernica koje u njoj znaju da deluju, a ta delovanja nisu uvek na korist literature, samo potvrđuje to da književnost još uvek živo komunicira sa svojim čitaocima, da ih ona obrazuje, oblikuje, pribira i čuva, i da onda kada jedan autor ima ovaku vernu i predanu publiku, on nema nikakvih briga za svoju literaturu.

Ono što ostaje nama koji sebi laskamo da smo profesionalci, tumači književnosti je samo jedan smeran pokušaj da tome još dodamo nekoliko teorijskih kategorija kojima bi se smisao i svrha takvoga delovanja mogli možda pobliže opisati.

Sasvim je jasno da je opus gospode Kuić doživeo jednu veliku transformaciju. Ta transformacija je išla u jednom pravcu koji ja želim da vam dočaram, pozivajući se na misao jedne francuske autorke, teoretičara romana, koja kaže da je roman zapravo jedna vrsta porodičnog žanra i da se svaki roman rađa kao porodična romansa. Marta Robert, o kojoj je reč, tom prilikom naravno misli i na jednu staru Frojdovu misao, koja treba da pokaže gde se u nekom korenu, dakle stvaralačkom genusu, rađa nerv, pokreće i rađa potreba za pisanjem. Time želi takođe da kaže i to da knjige ne nastaju samo zbog toga što ljudi intencionalno nameravaju da ih pišu, već zbog toga što ima u njima nešto neodoljivo što samo sobom zahteva da bude napisano.

Mislim da je gospoda Kuic tokom ovih petnaestak godina svog plodnog književnog rada, potvrdila da se u njenim delima morao ostvariti i morao zaživeti jedan svet koji je ona i sama istraživala i za kojim je tragala, ali koji je, u najplemenitijem smislu te reči, nosila u sebi i bila voljna da nam ga kao dar pokloni, da nam prosto pruži priliku da se i sami u njega uputimo i da postanemo njegovi saučesnici, sabesednici i sustanari.

Ja imam posebnu vrstu poštovanja za jednu veliku tradiciju u savremenoj srpskoj književnosti i kulturi, koja bi se nekakvim sasvim pomodnim recnikom mogla nazvati multikulturalnom, u kojoj je došlo do prelamanja, susreta, prožimanja, zbližavanja razlicitih istorija i srodnih sudbina i koja je, dakle, jedna tradicija ne tako duga, ali vrlo moćna, vrlo snažna, vrlo cvrsta, i koja je u svim fazama razvoja srpske kulture i naročito istorije srpske književnosti, znala da da poneko veliko remek delo i ostavi takav trag bez kojeg se uopšte ne može razumeti kulturno pamćenje na ovim prostorima. Kada, dakle, sa jedne strane imate nešto što podiže patos recepcije, a kada sa druge strane imate jednu vrstu poriva za pisanjem koji moćno i snažno pokreće neke intimne, dublje slojeve ljudskih osećanja, onda se već nalazite na onom terenu na kojem je izgrađena ova kula od književnih radova koja se penje sve više i više.

Kad sam pomenuo transformaciju koju je ovo delo doživelo, dopustite mi da uz jednu sasvim skromnu, blagu notu i kritičke objekcije o ovim delima kažem da je iz knjige u knjigu Gordana Kuić izrastala u sve pouzdanijeg pripovedača, pisca koji sa sve većom sigurnošću i mirom vodi svoju priču u jednu smirenu luku zadovoljstva i koja je prosto ovladala romanesknim umom bez kojeg pripovedanje ostaje neka vrsta krpičastog, nabacanog narativnog materijala. Iz knjige u knjigu njene su se priče sve bolje sklapale, a njen pripovedački svet pokazivao da se posebnom veštinom jedno veliko, široko platno može na najprirodniji mogući način razviti iz jedne inicijalne porodične kapisle. Kad kažem "porodične" ne aludiram naravno nipošto samo na jedno ograničeno iskustvo jednoga kruga ili jedne familije. Ovde pod porodičnim mislim na cinjenicu da smo mi svi delovi jedne velike porodice ljudi i čovečanstva i hoću da kažem da je ovde reflektor snažno bačen na to što nas i vezuje za naše bližnje i pruža nam priliku da život provedemo u toj bliskosti.

Snaga i moć bliskosti je jedna antropološka konstanta kojoj se svakad veliki pisci obraćaju i gospođa Kuić je sa jednim urodenim darom i pomalo rastući, dakle, od nekako samoproizvedenog pisca do jednog majstora pisane reči umela da tu crtu ljudskog karaktera sve bolje i bolje dočara.

Sudbina autohtone ličnosti, otresitog čoveka, onoga koji uzima svoju sudbinu u svoje ruke, a naročito u onim knjigama u kojima je gospoda Kuić dopuštala još da takav junak bude žena u ugroženim istorijskim okolnostima, učinila je da je njeno delo jedna vrsta kulturološkog apela na promene odnosa i sistema koji nas okružuju i ja sa najdubljim poštovanjem i najvećim mogućim željama da podržim takav način pisanja, hoću da istaknem značaj i ulogu ovakvih knjiga za našu savremenu književnost.

Ako me, strogo pogledavši, odmah budete upitali repertoarom reči kao što su Prustove, Džojsove, Perekove ili nekim drugim takvim imenima, ja ću se blago osmehnuti i dozvoliti sebi da vam ne odgovorim na to pitanje. Nije poenta svekolike literature u tome da se na najteži mogući nacin saopšte najdragocenije stvari, već je svrha i smisao literature da moć, vrlinu i vrednost pričanja kao rezervoar ljudskog opstanka, kako kaže francuski mislilac Riker, dakle da tu vrlinu i moć pričanja ostavi živom među nama.

Kad neko ume tako da piše, da učini da priče žive i da nas tako spajaju, šta ćete više i koliko više od literature hoćete, koliko joj treba dodati?

Najnoviji krug pripovedanja Gordane Kuić, sada se to vec lepo vidi, zahteva za sebe sve više i više od literature. Nije to nimalo slučajno, a to je već večeras s pravom kazano, da se razvija jedan novi prsten pripovedanja i da on za sebe traži nove žanrovske okvire. Nije ovo bajka u pravom smislu te reči. Ovo "bajka" je naravno jedna vrsta specifičnog simbola i signala za sve nas koji hoće da kaže da se jedan poseban proces inicijacije, a kao što znamo bajke su zapravo jedna vrsta skrivene priče o inicijaciji svoga junaka, dakle, da se jedna posebna vrsta inicijacije ovde ima sprovesti i da sve nas koji nismo zaboravili već to i dalje pamtimo, ali koji možda nismo u mogućnosti u svakom trenutku da svu vrlinu i moć te inicijacije sagledamo, na nju treba podsećati. Otuda i legenda, ne samo bajka; a sada i bajka.

Kada se pritom pisac suvereno krece kroz istoriju, kad nas o njoj obaveštava i kada nas vraća u XII vek, a dozvolite mi da pomenem da je u ovom trenutku jedan drugi pisac koji piše takode knjige sa istorijskom podlogom kakav je Amin Maluf na primer, jedan od svetskih zvezda književnosti, onda je sasvim jasno da je Gordana Kuić u tokovima savremene literature i da su njene priče kulturološki bogate, moćne, sa mnogo finih, finih detalja, sa nijansama koje vredi zapaziti i uočiti, postigle nešto što je važan dodatak savremenoj srpskoj književnoj sceni.

Još želim da kažem jednu stvar koja ponekad ume da izazove neku vrstu nedoumice. Postoji pojam u teoriji literature koji se zove funkcijska proza. On vrlo često ume da bude shematičan: vi postavite neku vrstu priče, jednu vrstu zapleta, i onda je sprovedete od jedne tačke do druge. Ako se igde tako dobro vidi da je romaneskni um koji vlada ovom prozom nadvladao sve osnovne zahteve pripovedanja, onda se to vidi upravo u ovoj bajci, u kojoj su ovi ponekad ironični, ponekad sentimentalni, ponekad autokorektivni komentari pripovedača, dakle, autorskog glasa u ovoj knjizi, napravili jednu vrstu kontrapunkta koja nam dopušta da sve vreme osciliramo izmedu bliže i dalje prošlosti, izmedu jednog i drugog horizonta pripovedanja. Upravo u tom smislu se može reći kako je proza Gordane Kuić, pošavši od jednog genusa da se sacuva pamćenje i saznanje, stigla do jednog trenutka kada je važno da jednu kulturnu misiju preda drugim čitaocima i drugim uživaocima u literaturi.

Ja sa velikim zadovoljstvom pratim taj opus i vrlo ga oštro i nedvosmisleno dvojim od nekih drugih, različitih knjiga koje mogu takođe postići popularnost a o kojima nikada ni jednu jedinu od ovih lepih reči ne bih kazao.

Gospođa Kuić je pojava u savremenoj srpskoj književnosti i meni je milina što smo veceras još jednu njenu knjigu mogli, kao neku vrstu uzajamne radosti, ovde da promovišemo i da joj ja dometnem i ovih nekoliko skromnih reci podrške. Hvala.


Vasa Pavković, književni kritičar

Šesta Konferencija "Bejahad" (heb. zajedno) na Hvaru koja okuplja jevrejske i nejevrejske intelektualce oko tema vezanih za jevrejsku kulturnu baštinu.

Hvar, 2006.

Ja bih vas prvo pozdravio i zahvalio na poseti. Danas prisustvujete promociji sedam romana objavljenih tokom 20 godina rada, od 1986. do 2006. koji se bave sa otprilike pola milenijuma u ljudskoj istoriji, pre svega evropskoj. Nema ni punih dva meseca kako se pojavila Balada o Bohoreti kao, rekao bih, posljednji akord u tom ciklusu. Miris kiše na Balkanu, Cvat lipe na Balkanu i Smiraj dana na Balkanu, imaju zajedno preko hiljadu i šest stotina strana gusto štampanog teksta, dok zbivanja u njima obuhvataju ceo dvadeseti vek u istoriji Balkana, ali i sudbine nekoliko jevrejskih porodica, gde sefardskoj porodici Salom pripada centralno mesto. Ta prva tri romana hronološki prate opštu istoriju sveta, Evrope i Balkana...
... Junakinje i junaci ovih romana su svedoci i učesnici Prvog svetskog rata, osnivanja prve Jugoslavije, Drugog svetskog rata, bombardovanja Beograda i njegovog oslobađanja četiri godine docnije, socijalističke revolucije i revolucionarnog terora u drugoj Jugoslaviji, informbiroa, potiskivanja građanske klase pedesetih i šezdesetih, laganog uspona jugoslovenskog društva i napokon njegovog apsolutnog kraha u devedesetima...
... Postoje ciklusi romana u srpskoj književnosti koji su intonirani epski. Oni se bave velikim likovima i njihovom ulogom u istoriji, velikim prelomnim istorijskim momentima i to je u stvari njihov osnovni pripovedni interes. Gordana Kuić uspostavlja balans - govori diskretno o istoriji prevashodno kroz sudbine običnih ljudi... Istorijske smernice na utiču samo na život junakinja i junaka ove trilogije, nego i na promenu žanrova u njima. Porodični gradanski roman u multikonfesionalnom društvu iz prvog romana Miris kiše na Balkanu situiranog u Sarajevu i docnije u Beogradu, blago će se promeniti u priču o životu i karijerama dve sestre, Blanke i Rikice, odnosno o sazrevanju devojčice Inde u Cvatu lipe na Balkanu, o nepravdama komunističke nacionalizacije i eksproprijacije mukotrpno sticane imovine Marka Koraća, o nemaštini, o neprilikama sa sustanarskim bračnim parom Grdić, da bi u Smiraju dana na Balkanu prevladali melodramski elementi ljubavnog trougla Vere Korać, Ivana Domazeta i njegove supruge Slavke na fonu začetka raspada Jugoslavije i tragičnog početka gradjanskih ratova.

Topološka mreža na koju su organizovane epizodično neprebrojiva pripovedna zbivanja širi se iz egzotično zatvorenog, provincijalnog i interesantnog Sarajeva s početka dvadesetog stoleća ka Beogradu i Zagrebu, u izvesnim segmentima dopire do dalmatinskog primorja u građanskom međuratnom periodu, ali se docnije rasprostire i po svetu, stižuci do Amerike, do Njujorka, na jednoj strani, a s druge do Palestine, naime Izraela. Sve složene promene u životu junakinja i junaka te generacije u tkivu primarne trilogije romana Gordane Kuić nalaze odraz i u samom jeziku kojim se ovde pripoveda. U prvoj knjizi taj je promišljeni jezik pun sefardskih reči i frazema; stranice prosto vrve fus notama sa prevodima reči i rečenica na jevrejsko-španskom koje izgovaraju junaci u mnogobrojnim dijalozima ove knjige, da bi kao makro tekst projekat Gordane Kuić prirodno skrenuo u drugoj knjizi prema anglicizmima, na jednom živom i živopisnom beogradskom žargonu šezdesetih. Impresionira činjenica da se Gordana Kuić veoma dobro, čak odlično, snalazi u svim dijalozima, koloritno se služeci pre svega svojom kompetencijom u upotrebi jezika...

Ako se ovoj vrlo složenoj, velikoj priči, zasnovanoj na autentičnim dogadjajima i ličnostima, što Gordana Kuic istice u prvoj knjizi, sa fantastickim intermecom Duhovi nad Balkanom, doda naredna trilogija, Legenda o Luni Levi, Bajka o Benjaminu Baruhu i nedavno obavljen epiloški roman Balada o Bohoreti, postaje jasnija ne samo širina zahvata Gordane Kuić nego i razlozi stvarnog divljenja, koji tako uobličene celine od sedam epskih realistickih romana izaziva u svakom objektivnom čitaocu.

Iz jednog primarnog, centralnog književnog stila prinuđeni smo da uđemo u neku vrstu univerzalnog, kritičkog govora, dakle koda druge trilogije sa žanrovskim odrednicama legenda, bajka i balada, što je svojevrsni posterijalno sagradjeni smisaoni uvod u prvu trilogiju koji u svom poslednjem i najboljem segmentu Balada o Bohoreti prstenasto zatvara celu sefardsku i balkansku sagu...
...romasirana multinacionalna istorija koja u Legendi o Luni Levi prevashodno pripoveda o inkvizicijskom progonu španskih Jevreja krajem petnaestog veka i njihovom, skoro mitskom izbegličkom dolasku na Levant odnosno Jadran, u to vreme uglavnom otomansko carstvo, da bi u Bajci o Benjaminu Baruhu, služeći se iskustvima pustolovnog i melodramskog romana, spisateljica govorila o čvrsto zasnovanom sefardskom životu u Sarajevu, Travniku, Dubrovniku, a jednim krakom i u Beogradu u drugoj polovini sedamnaestog veka. Konačno, u poslednjem segmentu, napuštajući popularni žanr istorijskog i pustolovnog romana, i vraćajući se početku, to jest dvadesetom veku, Gordana Kuić ispisuje ljubavni roman o jednoj autentičnoj ženskoj sudbini, rekonstruišući na osnovu dnevnika i pisama Bohoretino doba i njen život, dugu epistolarnu vezu sa španskim umetnikom, poetom i kompozitorom Manuelom Manrikeom de Larom, i stižuci pred vrata Drugog svetskog rata.

Tipička deskripcija kojom sam pokušao blago ocrtati neke od dominanti u sedam romana Gordane Kuić, može da nagovesti jedan komplikovan i teško prohodan svet, svet u velikoj meri arhaičan i izrazito egzotičan jedne male nacionalne zajednice i desetina likova u njoj, koji svetlucaju na vremenskoj i prostornoj mapi prohujalih stoleća. Nije međutim tako i to je ono i najbitnije i najlepše. Čitalacki uspeh svih ovih romana, u početku bez ikakve, a docnije bez znatnije marketinške aktivnosti, prvi je dokaz ove tvrdnje...
... ali ono što bih istakao su pre svega lakoća i jednostavnost. Do toga se, kao što znate, vrlo teško stiže... vidljivi su na svakoj stranici, posebno dijalozima, u kojima Gordana Kuić, kako sam već napomenuo, majstorski koristi dijalekte kojima njeni junaci govore. ... zvonkih akorda melodioznog jevrejsko-spanskog, preko raznovrsnih varijanti srpskog i hrvatskog jezika, sve do groteskno iskrivljenog ličnog žargona u raskoraku od onog koji je pokrajinski uslovljen, do onog na koji je uticala generacijska pripadnost, odnosno prekid kontakta s materinjim jezikom i uticaj nekog tuđeg, recimo engleskog, jezika... Gordana Kuić je učenik najboljih realistickih škola pisanja... pre svega engleske devetnaestog veka a potom francuske...
... Sad ću da izgovorim jednu rečenicu do koje ste u stvari došli verovatno i sami u svojim mislima, a ta rečenica glasi ovako: "Nema ničega bez priče." To je inače u jednom od svojih vrlo retkih autopoetičkih tekstova nedavno napisala Gordana Kuić... u koju su, da podsetim, verovali jedan Čehov i jedan Andrić i jedan Singer...
... Romani Gordane Kuić su epske tvorevine koje govore o identitetu i o njegovom sticanju i gubitku. Ti romani su i zasnovani kao naročita lična i porodična svedočanstva o identitetu i njegovom smislu na nivou pojedinačlnog ljudskog života. Sećam se zato mudrih reci Amina Malufa , Gordani Kuić vrlo dragog i bliskog pisca koji u knjizi "Ubilacki identiteti" zapisuje jednu ovakvu recenicu "Identitet nije dat jednom za svagda, on se gradi i preobražava celog ljudskog života". Možda bi ta rečenica mogla biti jedan od motoa u nekom budućem izdanju ovog sedmotomnog zdanja.

... Tolerantnost za vrednosti i ideale drugog i drugačijeg bitne su autorske ideologeme koje se implicitno podrazumevaju u svim romanima Gordane Kuić. One su prisutne i u nedoumici o smislu i posledicama sarajevskog atentata, i u oštrom intelektualnom protestu protiv Holokausta u Mirisu kiše na Balkanu; one su prisutne u oštroj negaciji jednoumlja i tiranije u Cvatu lipe na Balkanu, ali i u traganju za vlastitim emotivnim uporištem u romanu Smiraj dana na Balkanu. Ponovo, u drugom trilogijskom krugu, Gordana Kuić će se sredstvima romana i umetnosti suprotstaviti progonu Jevreja iz Španije 1492. godine; zagovaraće međukonfesionalno razumevanje i kroz lik dobroćudnog, nespretnog travara iz Travnika, Benjamina Baruha, koji pomaže bolesnicima bez obzira na veru, naciju i ideologiju...