English


Početna
Biografija
Naslovi
Prevodi
Kritike
Recenzije
Promocije
Intervjui
Pisma
Balet
Video
Novosti







Bilalovic Alija
Ismar Krdžalić
Dina Katan ben Zion
Neda Dosen
Tibor Vajs
Maja Čaušević
Ivana Kačarević
Olga B. Markovich
Tihomir Franov
Milica Semkowowa
Ajša Džindo
Đorđe Joksimović
Jasminka Simović
Igor Solić
Jasminka Đurić
Stana Šehalić
Sanja Vučinić
Ana Pavlović
Marija Stančetić
Nataša Glogovac
Nataša Glogovac
Nataša Glogovac
Suzana Kujundžić - Ostojić
Ivana Grujičić
Dina Katan ben Zion
Biljana Novaković
Sonja Stamenović
Bojana Milunović
Maja Hadžiselimović
Biljana Simikić
Nada Kohn-Ngyen
Luka Štromar
Dražan Gunjača
Dražan Gunjača
Katarina Babamova
Srđan Karanović


Bilalovic Alija
20 jun 2016.

Dobro veče,gospodjo Gordana...

Ja sam Bilalovic Alija iz Kraljeva, imam 34 godina, radnik u ugos. radnji..imam veliku tremu... strah me Vase reakcije, verovatno sam hiljaditi obozavalac Vašeg dela... da skratim.. oko nove godine, pročitao sam "MIRIS KIŠE NA BALKANU" a ovog trena završio sam čitanje knjige "Balada o Bohoreti" uffffff... kako formulisati moje impresije.... JA SAM ODUŠEVLJEN, OČARAN I OMADJIJAN VAŠIM REMEK DELIMA. Sve što bih kazao, rekli su moji prethodnici... da nadjem novi izraz, nemam umeca ni kapaciteta.. MAESTRALNO, DIVNO, KRASNO.... bar ovo mogu napisati. Ja sam duhovno bogatiji čovek nakon čitanja Vaših knjiga, samo to bogatstvo i cenim kod ljudi. Posedujem svih 10 knjiga... poslednje 3 malo ce sačekati, zelim da što duze i više ostane u meni što sam pročitao proteklih pola godine. Našao sam i sebe u knjigama... kao Bošnjak-musliman, zivim u jednonacionalnoj sredini... ovde sam rodjen i zivim, osecam se odlično u mom Kraljevu ali bilo je i tuznih epizoda, hvala bogu, malo... znate šta hocu da kazem... kao dosta likova u Vasim knjigama slični meni. Mama mi je rodjena u Bihacu a tata u Kraljevu.. njegovi su rodom iz Tuzle i Prizrena... necu Vas više smarati... zelim samo kazati da Vas obozavam, cenim i molim boga, nekad upoznam!!! Zivot Sefarda u Bosni i šire me je oduševio... kao i obilazak Aušvica (dva puta) me je prenerazio i učinio nesrecnim... svaki Evropljanin, za zivota treba obici Aušvic i Krakov...ZELIM VAM PUNO ZDRAVLJA I BISTAR UM, DA NAPIŠETE JOŠ DIVNIH KNJIGA... POGLEDAO SAM SVE VAŠE INTERVIJUE NA INTERNETU... ODUŠEVLJE SAM, ZRAČITE TOPLINOM I NEZNOŠCU. S' POŠTOVANJEM DO GROBA VAŠ POŠTOVALAC, ALIJA BILALOVIC-ALJO, RADNIK, IZ KRALJEVA. Oprostite, ako sam prilikom pisanja, nešto pogrešio.


Ismar Krdžalić
Oktobar 2016.

Ismar Krdžalić - Osvrt na roman "Balada o Bohoreti"

„Datume namerno brišem i neću ih više pisati. To činim iz nekoliko razloga. Prvo, koji kalendar da poštujem? Da li muslimanski zbog Otomana i mog boravka u Stambolu, ili naš jevrejski jer sam Jevrejka, ili hrišćanski Austro – ugarski jer je Saraj sada njihov?“

Iako je ovo sedmi autoričin roman, nagrađen Bazarovom nagradom Žensko pero, iz mnogo razloga se može smatrati početkom sage o porodici Levi koja je po mnogo čemu bila ispred svoga vremena.

U historiji Sefarda, Jevreja porijeklom iz Španije, Bohoreta bijaše nadimak koji se dodijeljivao najstarijoj ženskoj djeci. Laura bijaše najstarija od pet kćeri Jude i Estere Levi, rođena 1891. godine. Iako je dijetinjstvo provela u Stambolu, o rodnom Saraju napisa sljedeće:

„Moj rodni Saraj volim iznad svega, to je moj dom, moj život. Ja sam kći ovog grada i dete njegove sefardske zajednice. Znam kako naša čeljad diše, šta ih tišti. Razumem ih. Poznajem svaki damar skrivenog ženskog sveta tihih avlija i zastrtih mušebeka, kuhinja i tavana. Zato hoću da ih opisujem sa ljubavlju i dobronamernošću, da svaka moja reč potekne iz srca, da im bude draga i bliska. Ne, nije da hoću, nego moram – a uostalom drugačije ne bih ni umela. Zato moram. Ali, uprkos toj vezanosti, hitam da naglasim i sama sebe podsetim: Saraj volim kao rođeno dete, bezrezervno, nekritično, a to ne valja...“

Pohvalnom smatram činjenicu da je u samim Bohoretinim zapisima izmijenjeno malo ili gotovo ništa pa se tako stvara utisak da je sam roman zaostavština Laure Papo, iako ona, po vlastitom mišljenju, ne bijaše vična toj književnoj formi. Izazov je predstavljalo hronološko slaganje dnevničkih zapisa, pa ih je tako Gordana Kuić segmentirala po mjestima koja su ostavila pečat na stvaralaštvo njene tetke Laure:

„Moj duh ne poznaje granice premda ih je razum svestan.“

Tako sve započinje u Stambolu, negdje na samom kraju devetnaestog stoljeća. Laurin otac, snalažljiv ali nadasve pošten trgovac životari sa porodicom po skromnim podrumskim sobičcima, u nadi da će mu nova sredina donijeti veći poslovni uspjeh. Često izgladnjela i promrzla Laura želju za toplotom i literarnim nadograđivanjem pronalazi u antikvarnici sinjora Kajona gdje već prije navršenih deset godina uči francuski i raspravlja o filozofskim djelima. Njeno viđenje obrazovanja dijelovat će kao zahvalnica svima onima koji ovu knjigu uzmu u ruke.

„Ići u školu je najveći dar, poklon koji traje jer se nudi svakog dana! To je dar koji je zauvek moj, jer mi ono što naučim niko ne može oduzeti.“

Ne uzimajući to kao začetak svog misaonog i opservacijskog opusa, Laura posredstvom sinjor Kajona započinje prepisku sa španskim autorom Manuelom Manrikeom de Larom, sa kim će se susresti tek krajem vlastitog odrastanja i koji će u njenom životu ostati upamćen kao najćistije oličenje platonske ljubavi.

„Uvek se raduj osećanju ljubavi, makar ti ona u jednom trenu donela sreću, a već u sledećem tugu. Ne mari! Onaj ko se ne pripremi za tu smenu dragosti i žalosti neprestano je u prilici da bude nesrećan: čak i kad voli, delićem bića priprema se da mrzi.“

Manuel će ohrabriti Lauru da se u vlastitom stvaralaštvu koristi istim stilom kojim njemu piše pisma, što je neupitno rezultiralo time da danas imamo jedno od najvažnijih djela jevrejske baštine na Balkanu, njenu studiju „Sefardska žena u Bosni.“

Ovaj roman uspješno koketira ali i nadilazi sve segmente koji su u njemu sažeti. U liku Laure Papo Bohorete nailazimo na istu onu namjeru prožetu kroz njena djela – očuvanje sefardskih običaja i kulture. Neumorno se borila za očuvanje jevrejskog identiteta u vrijeme kada je ta namjera donosila kartu za pakao Drugog svjetskog rata svim Jevrejima diljem Europe.

„Prihvatiti život onakav kakav je, veliko je umeće.“
Bohoretin pogled na vjeru i sve životne zajednice uslovljene njome neprestano se kosi sa njezinim naučnim otkrovenjima. Zbog toga ova knjiga za mene predstavlja konkretno elaboriranu temu suživota o kojoj, kao dijete rođeno tokom rata, neprestano slušam. Nadasve je zanimljivo svjedočiti predanosti kojom se sefartkinja, čiji je narod prognan iz rodne Španije još u petnaestom stoljeću, obraća svom Saraju. U tome leže temelji zbog kojih se ova knjiga može smatrati kulturološkom ličnom kartom svih Jevreja aktivnih u društvenom životu Europe između dva svjetska rata.

„Postoji samo jedno pitanje: veruješ li u Gospodara Sveta ili ne. Ako veruješ, onda gruvaš jednom stazom, ako ne veruješ lutaš drugom. To je vrlo jednostavno!“

Na sukob se u ovom djelu gleda sa distance, mada ne sasvim kritički jednostrano. Razlike između Sefarda i istočnoeuropskih Jevreja, takozvanih Aškenaza, zaluđenost cionizmom Laurinog supruga Danijela, te razna režimi koji su ostavili traga na njenoj ličnosti, sve su komponente koje Lauru tjeraju na preispitivanje vlastite vrijednosti, koja je iz njenog ugla uvijek bila isuviše sićušna da bi svojom ostavštinom preživjela više od jednog pokoljenja.

„Hvala Svevišnjem što mi je dao takav dar: zanimanje za nešto što me toliko obuzme da ništa drugo ne primećujem! Mora da je strašno onima koji nemaju taj poklon s neba i samo osećaju ono što se zaista u njima i oko njih dešava.“

Laura Papo umrla je 1942. godine usljed bolesti koja ju je zatekla skrivenu kod časnih sestara, koje su je štitile uprkos njenoj vjerskoj pripadnosti. Ostaje nepoznanica da li je bila svjesna činjenice da su joj sinovi ubijeni na putu za Jasenovac. Gordana Kuić rođena je iste godine kada je njena tetka umrla.

Godine prolaze, a ja ludo sretan zahvaljujem Bogu na mogućnosti da mi ova knjiga pruži radost spoznaje...

„Za pola stoljeća vidjela je kako su se promijenila tri carstva, živjela pod trima uticajima, orijentalnim, germanskim i slavenskim. I uvijek je znala kako da ide ukorak s vremenom. Nije li za to potrebno veliko umijeće?“

Laura Papo, Bohoreta
Mužer Sefardi di Bosnia
„Sefardska žena u Bosni“


Dina Katan ben Zion

prevodilac i književni istoričar, o "Romanu u Slikama" januar 2016.

Draga moja Inda,

ovog sam casa zavrsila citanje tvoje nove knjige. Nadam se da cu naci prave rijeci da napisem ono sto bih zelila da ti kazem o tome.

Kao prvo, slazem se sa svakom pojedinom recenicom Ljiljane Sop, koja je izvanredno opisala ovo tvoje djelo.

Objavila si veliku, pa i velicanstvenu knjigu. Uspjela si ne samo da opises, nego da ozivis i omogucis citaocu da dozivi sudbine Srba, Jevreja i Roma tokom perioda koji pocinje prije dr. svjetskog rata i Holocausta, i nastavlja se godinama iza njega.

Ti umijes ne samo da ispricas pricu i vjesto ispletes radnju, nego da opises dozivljaje pojedinih ljudi u kontekstu istorijskih zbivanja i imas narocit dar da nekako cudesno priblizis dozivljaje tvojih likova meni kao citaocu koji ih prati s interesom, saosjeca s njima i vjeruje im.

Mnoga mjesta sam si naznacila, da se vratim njima ako pozelim da se opet priblizim svijetu ovog romana. Uz opisane dozivljaje, zapravo kao jedan dio njih, umijes da postavljas duboka ekzistencijalna pitanja. To je dublja dimenzija tvog teksta. Uz to posjedujes dar da pretvoris suhe istorijske cinjenice u uzbudljivu pricu o ljudskom dozivljaju.

Postigla si mnogo i veoma je znacajno da si uspjela da ispricas u danasnja vremena sta i kako je tada bilo, jer zaborav guta sve, i samo ako se svako nekoliko godina ponovo potrazi i nadje nacin da se te i takve zivotne price ponovo pretstave u vidu danasnjih zbivanja - Holocaust nece biti potpuno zaboravljen i izbrisan, kao sto to ponekad izgleda, narocito kad se nadje ko ga negira jasno i glasno.

Draga moja, pored ovih napomena tvoj novi roman je veliko i znacajno postignuce, i ja ti od srca cestitam!

Tvoja,

Dina


Neda Dosen
Decembar 03. 2015.

Draga Gordana,

Nisam se javljala mada sam "Roman..." pročitala prije 10-tak dana. Dojmovi su toliko snažni da sam se trebala sabrati i po drugi puta pročitati pojedine "Slike...". Oscilacije u osjećajima i doživljavanjima!! Neprestano su se izmjenjivali veselje i tuga... čak sam i zaplakala - ne moram Vam reći koji su to dijelovi odnosno opisi.

Puno sam Vaših misli zapisala u svoju tekicu (bilježnicu)....npr.

"Kad bi čovjek samo mogao u svakom času,u svakom danu,sedmici,mjesecu i godini biti pripremljen za udarce ili zagrljaj, koliko bi na svijetu bilo manje žrtava"

"Zlo oduzima smisao svemu što dotakne"

"Pametni su većinom tužni i nesretni zato što spoznaju bol svijeta,a glupaci su uglavnom veseli,jer ništa ne shvaćaju"
"Sve što je neopipljivo je trajno, sve što se da dodirnuti je prolazno"

Ima toga još punoooooo... najprije sam prepisivala a onda podcrtavala... i zaključila da ću to stalno raditi i išarati cijelu knjigu.

Sve u svemu duboko sam dirnuta,emocije su se razbuktale...

Nenadmašni ste u opisima likova, situacija, interijera... tako da sam bila i u Ciganmaloj i u kući i ljetnikovcu Anastasijevića, Konfortijevih... toliko vjerno prikazano da se stiče dojam da ste sve to imali ispred sebe kad ste pisali.

Likovi su bili stalno prisutni, ispred mene, svojim izgledom, razmišljanjima, proživljavanjima... Pa ne mogu nikog posebno izdvojiti,no ipak baba Zina, Aron, Leon, Hajra, Perla... Milica.. ma svi, svi, njihova razmišljanja,njihove dvojbe? ?Ma,ne smijem ništa izdvajati... a tek opisi Bitolja, Čiftlika, prirode, gozbi i posluživanja, jela... Vjerujem da su tako snažno emotivno "Roman..." doživjeli i drugi čitatelji .Bila sam u "Romanu..." htjela ja to ili ne.

Hvala Vam ,draga Gordana, h v a l a a a a a a!

Neću tako skoro nikome posuditi "Roman..." još uvijek se želim družiti sa svim likovima,uživati u opisima... U totalu (rekli bi danas mladi) ste me zaokupili svojim razmišljanjima...Veliki ste,draga Gordana, v e l i k i č o v j e k! Ima li išta značajnije i bitnije od te činjenice? Ima li išta svetije od toga na ovoj" našoj maloj plavoj točkici u Svemiru"?

Uz bezbroj iskrenih prijateljskih zagrljaja uvijek Vam zahvalna.

Vaša Neda Dosen


Tibor Vajs
Oktobar 23. 2015.

Poštovana Gospođa Kuić!

Čitam Vašu treću knjigu ovde a Mađarskoj, gde živim skoro trideset godina. To mi je trenutno jedina veza sa našim jezikom.

Odrastao sam u bivšoj Jugoslaviji oko 50 km udaljeno od Beograda (svetlo se vidi noću iznad Beograda iz mog zavičaja). Pohađao sam osnovnu školu na mađarskom jeziku, srednju školu na srpskom u Pančevu, a opet na mađarskom višu.

Prva knjiga koju sam od Vas pročitao je Legenda o Luni Levi, zatim sam ove godine u bolnici pročitao prvu od tetralogije, Miris kiše na Balkanu, a sada uskoro završavam čitanje Cvat lipe na Balkanu. Svake godine (nažalost samo jedan put u godini), kad posetim majku (sada ima 88 godina) i sestru sa ostalom rodbinom, od moje nećakinje dobijem jednu od Vaših knjiga za poklon. Moram ubrzati proces čitanja ostalih knjiga te kupiti pored poklona i druge knjige.

Kad sam nedavno stigao do 391. stranice u Cvatu lipe na Balkanu sa suzama u oku, bio sam zajedno sa Vašom Rikicom i Indom u Saraju i preživeo sećanje na prošlost porodice Salom i sefardskih predaka koji su došli i živeli u Sarajevu. Divno je znati vratiti se u prošlost detinjstva i predaka. Divan opis situacije: ’Otplovila je u prošlost. Kao da je htela nešto da proveri, da potraži potvrdu za svoja sećanja, za samu srž svog postojanja. Inda je takvu nikad nije videla. Zato odluči da je prati i ćuti.’

Pitao sam se dali imam gde da se vratim? Sa bivšom Jugoslavijom, kao da se i moja duša raspala barem na šest delova, koliko Republike smo imali. Sa zabavištem smo išli u zoološki vrt, na Kalimegdan, sa školom u Dalmaciju. Uživao sam kulturu i jezik slavena. Ako se dobro sećam samo sam vozom prešao Sarajevo, nikad nisam video grad. U armiji sam slušao divan sarajevski jezik. Sad kad se u knjigi spominjala sevdalinka saslušao sam Eminu (s Ibricom Jusić), i kada podjoh na Bembašu zaista divne pesme. I Kemala Montena volim slušati.

Počeo sam čitati o bosanskim sefardima. O njima manje znam, više o eškenazima (ovde pišu aškenazi). Volim slušati sefardsku muziku, pesme od Jasmine Levi i ostalih. Puno slušam tradicionalnu jevrejsku muziku, ali uživam i klezmer.

Imate veliki dar (talenat) za prepričavanje događaja i pisanje. Volim Vaš stil pisanja, poznavanje ijekavaskog i ekavskog, poznavanja kulture naroda bivše Jugoslavije.

Hvala Vam što ste podelili život Vaše porodice, istoriju sefarda (u Osijeku sam sreo sefardsku porodicu, ne saćam se prezimena, ali je špansko ime) u Bosni. Vi ste iz predivne porodice za bogatim duhovnim vrednostima koje ste i Vi nasledili od predaka. Sefardi u Španiji su bili otvoreniji prema kulturi i znanju od eškenaza u istočnoj Evropi. Njihov izgovor je osnova modernog hebrejskog jezika.

Puno Vas pozdravljam i samo sećanje da smo skoro dvadeset godina (toliko godina sam proveo u Banatu) živeli ne znajući o postojanju jedno drugoga – udaljeni samo pedesetak kilometara – ispunjava me sa radošću.

Šalom, Tibor Vajs


Maja Čaušević
Januar 24. 2014.

Puno vam hvala!

Izvinjavam se zbog mog loseg srpskog jezika ali moram vam pokusati objasniti da mi je vasa knjiga dotakla srce.

Moje poreklo je iz Bosne, odrasla sam u Spaniji i zivim u Nemackoj. Nedavno sam bila u Novom Sadu i bila sam usla u jednu knjizari ,trazeci Ivo Andric. Gledala sam za onu knjigu, " Na Drini cuprija". Vasa knjiga je bila u redu pored njegovih knjiga.

Privukla mi je paznju zbog imena " Miris kise na balkanu". Odmah sam je uzela. Citala sam je ovde u Nemackoj i imala sam osecaj kao da citam moju familiju. Tri puta sam zaplakala.

Volila bih da znam sta se desilo sa Riki. Nije se vise nikad zaljubila?

Pozdrav iz Leipzig
Maja


Ivana Kačarević
Januar 18. 2014.

Draga Gordana,
Zovem se Ivana Imam sesnaest i po godina idem u grafičku školu smer modne fotografije i da živim na Novom Beogradu.

Pročitala sam vase dve kjnige Miris kiše na Balkanu i Cvat lipe na Balkanu

Mislim da su knjige divne. Jedva čekam da pročitam još neku vašu kjigu. Volim da pričam sa prijateljima o vašim kjigama ali nažalost sagovornika nema baš puno

Bila bih jako ponosna ako bi vas lično upoznala možda na promociji neke knjige ili tako nešto

Želim vam puno sreće u životu
i u pisanju novih knjiga
i nadam se da cemo se jednom upoznati

Veliki pozdrav
Ivana


Olga B. Markovich
Januar 06. 2014.

Postovana Gordana Kuic,

Sretno Badnje vece!! Sretan Bozic! Hristos se rodi!

Sve najbolje za Novu 2014 godinu – puno zdravlja, uspeha, srece I radosti!!

Nadam se d ace Vas interesovati da su dva Kanadska Knjizevna Kluba ove jeseni diskutovali o Vasoj knjizi “The Scent of Rain in the Balkans”. Ja I moja prijateljica Mira Mitrovic, koja je predlozila da se Vasa knjiga diskutuje, smo od Srbike porucili oko 25 knjiga za tu svrhu. Clanovi I clanice Oba kluba su uzivala u knjizi I sa superlativima su opisali kako su je oni dozilvljavali. Jedna clanica procitala je dvaput a nekoliko su kupovali jos primeraka knjige za poklon za prijatelje. Ja I Mira smo jako sretne I ponosne uspehu ove veceri (za koje je Mira spremila djakonije spomenute) I knjizi kao I Tursku kafu. Mnogo Vam hvala na mnogo satima uzivanja. Jedva cekamo da citamo engleski prevod “Legenda Io Leni Luni”

Jas am rodjena u Kanadi (moji roditelji su dosli jos pre Prvog Svetskog Rata) a Mira je napustila Zemun kao teenager pedesetih godina I dozivljava “Cvat lipe na Balkanu” kao deo njene proslosti. Kad smo bile u Beogradu 2009 imali smo srece da prisustvujemo prestavi “Miris Kisen a Balkanu” u Madlediamu. A ja sam takodje uzivala u svi Vasim knjigama koje su mi najmilije.

Sa najlepsim zeljama,

Olga B. Markovich


Tihomir Franov
Decembar 03. 2013.

Poštovana, draga Gordana !!!

Davno je bilo kad sam pročitao Vaš prvi roman Miris kiše na Balkanu . Beograd 1988. godina kao vojnik sam ležao u stacionaru tadašnje kasarne na Voždovcu kad mi je u ruke došao vaš roman. Kako se u to vrijeme po kasarnama mogla samo naći literatura nekih drugačijih sadržaja s ikonografijom onih sada već prošlih vremena jedna medicinska sestra mi je donijela i preporučila vašu knjigu da pročitam, bila je pohabana ,vjerojatno je išla od ruke do ruku godinama dok je došla do mene...

Prošlo je mnogo vremena od tada...eto zahvaljujući Internetu sasvim slučajno zaustavim se na članku od jednog portala i doznam knjiga Miris kiše na Balkanu se ekranizirala kao serija...Meni poznati naslov i sjetim se tih trenutaka iz 1988.da sam pročitao knjigu pod tim naslovom koja je ostavila velik dojam na mene ...da baš njih dvoje Blanki i Marko...zabranjena ljubav, nešto slično sam i ja prolazio u jednoj fazi života koja je nažalost završila njenom bolešću i smrti 1992. godine u Parizu.

Poželio sam odmah pročitati još jednom taj roman...otiđem do gradske knjižnice svi primjerci su na posudbi, Znanstvena isto svi na posudbi svratih do Svijeta knjige i u knjižari nađem na polici Miris kiše i Cvat lipe... za kojeg nisam znao da je napisan...

Danas u svojoj kućnoj biblioteci imam sve vaše knjige...uz Krležu, Andrića ,čije sam knjige sve pročitao, na policama stoje sve izdane i pročitane knjige Gordane Kuić.

Hvala Vam
Tihomir Franov, fotograf iz Zadra


Milica Semkowowa
Mart 21. 2013.

Poštovana Gospođo Kuić!
Primite prvo moju zahvalnost što se me uveli u fascinantan svet Sefarda. S najvećim zadovoljstvom sam pročitala sve Vaše romane kao čitalac, a kao filolog slavista sam našla u njima puno materiala za ozbiljne analize ovakvih problema kao multikulturalnost i prilagođavanje. Pisala sam o tome. Ovih dana treba da izađe "Miris kiše na Balkanu" na poljskom u prevodu Magdalene Wąs koja je kod mene diplomirala srbistiku na Vroclavskom univerzitetu. Možda je Vama o meni pisala. Trenutno se bavim novom temom vezanom za sarajevske Sefarde. To su poljski putopisi iz austrijskog doba kada su naši putnici, pre svego sveštenici, krajem XIX veka došli u Bosnu i kada su se sreli sa Jevrejima potpuno različitim od severnoevropskih Aškenaza.

U romanu "Balada o Bohoreti" sam našla motiv odnosa Sefarda i Aškenaza, neke sitnice je zabeležila takođe Laura Papo Bohoreta u "Sefardskoj ženi u Bosni". Tragajući dalje dospela sam do romana Džeraldine Bruks (Geraldine Brooks, "People of the Book", 2008) prevedenog na poljski pod naslovom "Ljudi knjige". Sarajevski jevrejski svet prikazan je uoči drugog svetskog rata, glavno pitanje mlade generacije je vezano za cionizam, međusobni odnosi nisu važni. Međutim ovo što je glavni razlog mog pisma tiče se drugog poglavja ovog romana gde je opisan izgon Jevreja iz Španije. Predstava audijencije Sefarda kod Kralja Ferdinanda i Kraljice Izabele, zlatni dukati, intervencija Torkemade s krstom u ruci - čitava scena koju ste tako slikovito opisali u "Legendi o Luni Levi" - opisana je ovde skoro istim rečima! Na kraju romana "People of the Book" Geraldine Brooks se zahvaljuje svima koji su joj pomogli u opisivanju istorije sarajevske Hagade. Nisam našla Vaše ime među njima i zato Vam o tome pišem. I još jedan lični dodatak. U Mirisu kiše (a i na drugim mestima) pišete o situaciji osobe čiji su roditelji pripadnici raznih nacija - da je to bogatstvo.

Moja majka je bila Srpkinja (otud je moje ime, Milica) a otac Poljak, nosim u sebi ovo "srpstvo" i ponosim se tim. A Vi ste to tako lepo zapisali! Hvala - Vaša čitateljka, istraživač i vršnjakinja (1942)

Milica Semkowowa, pensionisani profesor Vroclavskog univerziteta


Ajša Džindo
Januar 25. 2012.

Draga i mila gđo/gđice Kuić,

pišem Vam po drugi put. Pročitala sam Vašu novu knjigu i mnogo me je usrećila, usudim se reći. Priče poput "Ključa", "Intervju-a", "Razmišljanja","...papagaja kozmopolite"... su me očarale, zaokupile, zadivile... Dok mi je "S druge strane noći" veoma bliska, i sretna sam što ste je napisali jer nas će biti dok je ljubavi, ma što oni pokušali! Neizmijerno Vam hvala što pišete o tome. Vaše knjige ostaju u amanet mladim naraštajima kojima će zasigurno biti potrebno da se oslobode stega i okova jednog društva i vremena izopačenih vrijednosti. Mada u kojem to vremenu nije bilo izopačenih vrijednosti? Izgleda se samo količina mijenja. Također, želim Vam se zahvaliti što ste mi pomogli pronaći i prihvatiti sebe, u jednom važnom periodu!

Prije, nastojala sam i pokušavala odlučiti se samo za jednu stranu. Onda sam shvatila da bih, valjda, trebala nešto i osjećati, baš kao i ostali, ali prosto nije išlo, nisam ništa tad osjećala, kao ni sad. Povod za sve to je vjerovatno bilo neznanje, strah od neprihvatanja i izbjegavanje napada današnjeg jednostavnog društva.

I kao rezulat toga sama sebi sam razvila osjećaj stida i nelagode, zbog svog porijekla. Da, da, stidila sam se, nerado ću to priznati. Baš poput Cankara, a obećala sam da nikad neću. A jesam, stidila sam se mame, bake... U protivnim, zašto bih izbjegavala posjete Beogradu-u, iako sam znala da imam moralnu obavezu? A istina je baš kao što ste rekli u Cvatu lipe na Balkanu "Nema naroda koji nije patio. Svaki narod govori ponešto loše o onom drugom, najbližem, jer ga najbolje poznaje i sa njim ima najviše dodira, a ni jedan nije ni savršen, ni sasvim zločest".

Odrastaš, a ne znaš, i ne vidiš, i ne shvataš koliko na formiranje tvog karaktera utiču određeni faktori i ideologije koje ti zapravo svjesno ne prihvataš!

Mnogo sam tužna zbog svoje generacije, jer nastavlja tamo gdje su oni prije stali. "Svaka generacija ima svoje strasti, način voljenja, svoje idole, koje zagrizeno propoveda da bi se tako razlikovala od prethodne i potvrdila svoj identitet i orginalnost" A ova moja se baš našla na koga ugledat'. Pa su im najvažnija pitanja: "Da li ideš na vjeronauku?" i "Šta će Ajša na kulturi religija?", a posebna si sorta ako ne ideš ni na šta.

I tako, u tom svom haosu bilo mi je teško pronaći se...nigdje ravnoteže, baš kao i mnogim mješancima (čije ime govori da su to. Voljela da se tako ističem u inat svima!).

Dal' sam ničiji il' svačiji? I onda pronađoh otkrovenje u Vašoj posljednjoj knjizi. Ja sam mostarka. "Oni grade mostove među nacijama. Oni spajaju, a nikad ne razdvajaju. Oni su kao najvrednije ćuprije koje ne dozvoljavaju da se jedna obala sasvim udalji od druge..." I svačiji i ničiji! ..ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, već i srpska i hrvatska i muslimanska.

Hvala Vam sto pišete o ovome, još jednom. Ne mogu Vam opisati svoju radost kada sam shvatila čitajući jednu drugu knjigu (u kojoj se spominje balerina Riki Levi) da su likovi u Vašoj trilogiji zaista bili stvari. Vaše knjige su mi bile odlična smjernica...i otkrovenje, mislim u pravo vrijeme, a vjerujem da će i drugima. Sada sam ponosna, jedinstvena mostarka...kojoj to niko ne može oduzeti.

Osim toga, u meni se pojavila iznenadna želja da znam još više o historiji, o Beogradu...da šetam, promatram, istražujem, upoznajem, uživam...Naravno, i mom gradu, mada ovakav izmrcavren od ljudi, sve više podijeljen, bez ravnoteže, u kojem nema ni onakvog, ni ovakvog mira....nije moj, nit' će ikad biti, moj koliko i svačiji.

Adler je rekao "Čovjek mnogo toga zna, ali malo razumije". Tako sam i ja znala...a zahvaljujući Vama i nešto važno shvatila. Hvala, i veliki pozdrav.

Iskreno Vaša,
Ajša Džindo


Đorđe Joksimović
Januar 01. 2012.

Draga gospođo Gordana,
Želim da Vam se zahvalim na Vašim divnim romanima koje polako prikupljam i nižem poput najlepših bisera u svojoj biblioteci, koju godinama pokušavam da oformim. Iako imam devetnaest godina, dosta vremena provodim na nekim mestima gde moja generacija retko zalazi (biblioteke, knjižare i antikvarnice, pozorište, muzeji, izuzetno volim balet, muziku, umetnost uopšte). Student sam prve godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Kao budući kostimograf mogu da kažem, da su Vaše knjige moja velika inspiracija i izvor nekadašnje nošnje, mode i odevanja. Divim Vam se i pomno pratim svaku emisiju vaše drugarice Mire Polak. Preko Vaših knjiga, a i divnih serija koje redovno pratim, zavoleo sam Vašu porodicu i skoro svaki dan pevušim pesme Kad ja pođoh na Bembašu i Adio Querida. To su mi za sada omiljene. Uspeo sam i da napravim mali album u kome sam sačuvao fotografiju vaše tetke Riki Levi. Moram priznati da se često poistovećujem sa njom, a i umetnost valjda slično deluje na svoje stvaraoce. Umetnost je nešto zbog čega se pati, ali i u čemu se uživa. Možda sam ja dosta drugačiji od svojih vršnjaka koji me često teško i razumeju, ali ja uživam u svetu koji su gradili i grade veliki ljudi kao što ste Vi na primer. Ne želim da mi bilo ko oduzme to moje skrovište od ove puste stvarnosti. Volim sve što je lepo i imam ogromnu želju da Vas jednog dana upoznam, i da saznam još više o svetu koji polako iščezava, o Rikici koju sam silno zavoleo. Hvala Vam na svemu! Vaš verni čitalac.

Đorđe Joksimović


Jasminka Simović
Januar 01. 2012.

Postovana Gordana,
Secam se 1996 kada sam citala Miris kise i ostalo..a evo upravo sam iz nase gradske biblioteke uzela i procitala Poslednje price!Jako sam odusevljena vasim stvaralastvom i prosto se po nekada pitam kako bog da toliko talenta.No, talenat je dao u prave ruke!Uz to znam da ste i mnogo, mnogo radili zrtvujuci i deo svog zivota! Da li je to sudbina? Cestitam i hvala sto postojite!

CINI MI SE DA U PRICAMA IMA TOLIKO VAS U PONEKIM DELOVIMA ILI RECIMA...
VELIKI POZDRAV!

Simovic Jasminka
36202 Bukovica


Igor Solić
Mart 2011.

Draga gospođo Kuić,
ovim putem, jer ne znam kako drugačije, želim da Vam se zahvalim za remek delo koje ste nam poklonili! Imam petnaest godina i Miris kiše na balkanu je knjiga, pored Ben Hura i Malog princa, koju sam pročitao od prve do poslednje stranice, i neću se na njoj zaustaviti! Ovih dana planiram da kupim i Cvat lipe a zatim i sva ostala Vaša dela koja su me podstakla da učim o Sefardima i njihovom životu. Iskreno se nadam da ću Vas jednog dana upoznati, i ukoliko je to bilo kako moguće zamolio bih Vas da mi kažete kada ćete posetiti Novi Sad?

Srdačan pozdrav i sve najbolje želi Vam Igor!


Jasminka Đurić
Mart 2011.

Poštovana, draga, mila Gordana,

hvala vam što ste mi otkrili čitav jedan svijet za koji nisam znala da postoji, a koji mi se sad čini tako blizak i poznat. Savršenom jednostavnošću i jasnim bojama ste oslikali, izvezli, namirisali, filigranskim vijugama, viticama obogatili naše živote svojim knjigama.

Nemojte nikad da zaboravite koliko ste posebni i blagoslovljeni Vašim darom, a mi, Vaši čitaoci -Vašim knjigama.

Jasminka Đurić


Stana Šehalić
Januar 2011.

Draga Gordana,

oprostite što izostavljam ono oficijelno g-đo i slične učtive fraze koje su uobičajene kad se obraćate nekom kog ne poznajete.

To je stoga što se, posle čitanja Vasih knjiga, osećam kao da Vas poznajem i kao da Vi poznajete mene - Vašeg čitaoca. I stoga što neko ko uspe na takav način da pretoči svoje misli i osećanja u reči, nikako i nikad ne može biti g-đa u onom formalističkom smislu reči. Žene poput Vaše Slavke i slične njima postaju titulisane ovim zvanjima iza kojih nema ništa do ogromne praznine koja zjapi. Žene koje, pak, stvore, ovakva dela, moraju ostati uvek i bar po malo zaigrane devojčice, princeze-sanjalice koje, iako žive u miroljubivoj koegzistenciji sa ostatkom sveta, odbijaju da odrastu i ostare. I to je zapravo ono najlepše u njima.

Ispričali ste divne priče, tople, ljudske, nabijene treperavim emocijama. Ima u njima svega - porodične topline koja nestaje pred naletom modernog negiranja tradicionalnih vrednosti, priča o neminovnosti sazrevanja, odlaženja i vraćanja, o cikličnosti životnih faza, divnih slika minulih vremena, priča o ljubavi, plemenitosti, ali i o prevari, izdaji, obmani...Sigurna sam da ste svakog itaoca negde, nekim pasusom, nekom slikom, nekom opaskom - takli. I da ste, umesto nas, Vaših čitalaca koji nisu imali hrabrosti za slične podvige, ispričali i po neku našu priču - hrabro, pošteno, istinito, ne štedeći svoje junake, ali i ne sudeći im mimo već presuđenog.

Sa skoro pola veka koliko postojim, i 20-tak godina koliko trajem u izdavaštvu konačno sam prestala da se povodim za formalističkim sudovima i kritikama. Stvari, pojave i ljude delim na ono što mi se dopadne, što me se dojmi, što snažno doživim i proživim - i ostalo. Konačno razumem i odvajam formu od suštine. Žito od kukolja....Vaši romani, posebno "Smiraj dana na Balkanu" su upravo takva, retka i stoga vrlo dragocena vrsta doživljaja u uprosečenom sivilu dana "bez imena i broja...". U nekoj od mojih budućih priča jedan od markera će svakako biti "kada sam se susrela sa romanima Gordane Kuić"... Hvala na tome.

Pisala bih još toliko toga o snazi emocija koje ste pokrenuli ali ću odoleti iskušenju ...

Srdačno Vas pozdravljam i želim da trajete sa tim divnim pričama,

Stana Šehalić

ps. prezentacija na Internetu je odlična, efektna, upečatljiva i dopadljiva.


Sanja Vučinić
Decembar 23. 2010.

Postovana Gordana,

vasu Balkansku triologiju sam citala 90-ih godina, tada sam zavrsavala osnovnu skolu, i od tada se uvek vracam vasim knjigama.

Necu slagati kada vam kazem da ih citam jednom godisnje, a ostale romane sam citala odmah po izlasku. Pisete divne knjige, i drago mi je sto pisete i dalje. Zamolila bih vas da mi kazete vase misljenje(naravno ako zelite) o seriji "Miris kise na Balkanu". odgledala sam prvu epizodu, i nekako imam utisak da je bleda u odnosu na roman. Naravno da sam svesna da retko koja serija nadmasi knjigu, to nisam ni ocekivala. Najneuverljiviji su mi glumci, posebno dvoje mladih glumaca koji tumace uloge vasih roditelja. Ne znam da li ste mogli da uticete na izbor istih bar donekle. Ne znam dali vam je tesko da gledate seriju, ja sam izgubila tatu pre nekoliko godina, pa mi je o tome tesko i da pricam, verujem da imate posebne emocije dok je gledate.

Veliki pozdrav,
Sanja Vucinic, Beograd


Ana Pavlović
Decembar 16. 2010.

Postovana gospodjo Kuic,
Dopustam sebi slobodu da Vas uznemirim i napisem jedno krace pismo.

Procitala sam Vasu knjigu "Miris kise na Balkanu".
Fascinirala me je zivotna prica jedne porodice, koja je morala da prodje kroz razne predele, situacije, zivotne nedace i ratne neprilike, koje su nazalost tako ceste u ovom podneblju.

Volela bih da procitam sve Vase knjige, ali nisam u mogucnosti jer sam osoba sa ostecenjem vida.

Inace, osobe sa ostecenjem vida teze dolaze do dostupne literature tako da nam je uglavnom knjizevnost nepristupacna.

Zato sam i odlucila da Vam napisem ovo pismo i zamolim Vas licno da dobijem Vase knjige u elektronskoj formi u word - doc formatu i sastavim delove jedne tako divne price.

Cinjenica da se pominje Spanija i drevni Ladino jezik, za koga nisam ni slutila da je tako slican spanskom me posebno fascinira.

Za Spaniju me vezu brojne lepe uspomene i divna prijateljstva jer sam tamo provela godinu dana, studirajuci evropsko pravo.

Unapred Vam zahvaljujem na razumevanju i molim da, ako ste u mogucnosti, izadjete u susret Vasoj citateljki.

Na kraju, zelim da Vam cestitam na ovako lepim knjigama koje ste nam priustili i time spasli od zaborava svoju, a i mnoge druge zivotne price jevrejskih porodica, koje su dozivele slicnu sudbinu.

Srdacno Vas pozdravljam.
Ana Pavlovic


Marija Stančetić
Novembar 19. 2010.

Poštovana Gordana,
hvala Vam na divoj priči koja je počela "Mirisom kiše na Balkanu", nastavljena "Cvatom lipe na Balkanu" i završena "Smirajem dana na Balkanu".

Odavno se nije desilo da neka knjiga ostavi ovakav utisak na mene! Hvala Vam što ste nam dozvolili da uvidimo kako treba bezrezervno voleti kao Blanka, biti uporan i pomalo svojeglav poput Riki, pošten i ponosan kao Marko Korać. To su likovi koji su na mene ostavili najjači utisak.

Nadam se da ću imati prilike, kada budete dolazili u Novi Sad,da Vam poklonim knjigu moga pradede, Mačvanskog seljaka Vojina Dostanića, koji je pred smrt napisao knjigu "Drugi deo mog veka-da se ne zaboravi", koja je napisana za njegove potomke (koji su je i dali na štampu) i meštane sela Salaša Noćajskog, a koju bih volela da Vi pročitate, jer ste i vi opisali živote svojih najbližih kako ih zaborav ne bi prekrio.

Ne znam da li ćete odgovoriti , ali mi je svakako drago što pripadam velikom broju ljudi koju su oduševljeni Vašom prvom trilogijom!

Hvala Vam
S' poštovanjem
Marija Stančetić


Nataša Glogovac
Novembar 05. 2010.

Hvala vam draga Gordana!
Kako ste to divno rekli..oh, kad bi samo znali koliko mi to znaci. Koliko mi uopste znaci rijec koja dolazi od Vas. I kako mi srce jako zalupa kada vidim Vase ime u Inbox-u.

Ponekad mi se cini da sam se sprijateljila sa Vama vec prvi put kad sam dodirnula prstima prve stranice Vaseg romana. Tako ste zivo opisali svoje likove, da sam znala, na prvi pogled ugledavsi sliku sestara Levi ko je Riki, a ko Blanka, ko Nina, Klara, Laura.... Tekst ispod slike je kasnije samo potvrdio to. Oh, kad biste samo znali koliko sam sam voljela Riki u Vasim pricama, sav taj njen sarm, neprikosnoveni smisao za humor, njenu zivost, snagu, kapricionizam, njenu ljubav prema Milosu. Koliko Blanku i njenu beskrajnu nesebicnost, strpljenje, ogromnu ljubav prema svima i svemu, blagost, mir, razumjevanje. Kako jedno tako naizgled njezno bice moze posjedovati toliku snagu, izdrzljivost, kako se moze pretvoriti u snazan oslonac onima koji su izgledali nesalomivi? A tek ta cudesna ljubav prema Marku. Marko!...Boze, kakva jaka licnost! Pa Klara, naizgled hladna i suzdrzana, odmjerena i skoro podrugljiva na kraju pokaza svoje pravo lice i toplu salomovsku krv. A Nina? Kako me samo nasmijavala svojim ispadima u "starackim" danima, da bi se nekad u sred noci, dok bih citala, zaorio moj glasni smjeh. A plemenita Buka, tako mudra i tako obrazovana s tako nesrecnom sudbinom...

Mislim da mi je najdrazi roman "Cvat lipe na Balkanu" To je roman o hrabrosti, o trpljenju, o snazi, izdrzljivosti, o nepravdi, o nasem nesrecnom okruzenju, o ljudima i neljudima, o prijateljstvima, o odrastanju, o celicenju, o odgajanju. Eh, kad biste samo znali koliko sam bjesnila na one nebulozne Grdice/Smrdice i na citav sistem drzave zasnovane na nepismenim i neobrazovanim, nadobudnim i pokondirenim, vodjama, cinovnicima, prosvjetarima...

Eto, sad se snima serija, zar ne? "Miris kise". Ja se radujem, a unaprijed i tugujem. Necu moci da odolim da je ne gledam, ali sam duboko ubjedjena, uz duzno postovanje prema nosiocima uloga, pa i ma koliko oni dobri glumci bili, da nece moci da se nose sa tezinom niti jedne uloge niti da vjerodostojno "iznesu" njihove raznolike licnosti . Jer uvijek, gotovo uvijek sam bila pomalo razocarana nakon ekranizovanja nekog djela koje sam mnogo voljela. Ali nije moje da sudim, zar ne? Nadam se da mi necete zamjeriti sto sam se raspisala. Uostalom, uvijek mozete prestati da citate ovo moje pisanije Ne znam sta mi je, veceras...Kazete da imate 68 godina. Ja imam tacno pola manje ali bih vise od svega na svijetu, ma koliko sada drsko iz mojih usta to zvucalo, da ste sada negdje ovdje, i da mogu, na trenutak, da zamjenim sve svoje prijateljice i ponekad tako besmislene kafe, za jedno vece razgovora sa Vama....Drska sam zar ne? Previse sebi dajem za pravo. Prvi ste pravi pisac s kojim u zivotu komuniciram a ja tako... Una disgrasija ...Oprostite mi...

Da, pravi pisac ste! Onaj koji ce ostaviti traga i cija djela ce se citati generacijama, i generacijama...Jer danas svako moze da napise knjigu, voditelji, manekeni, reziseri, pjevacice sa propalim karijerama, striptizete, svako kome bar neka, makar suluda misao, padne na pamet. Njih sutra nece citati niko. A Vas...nadam se da ce citati i moji unuci ako ih budem imala.

Hvala Vam sto mislite da imam dara. Ja sam jedno uzasno samokriticno bice. Saljem Vam jednu kratku pricu, s kojom sam nedavno ucestvovala na nekom konkursu (i prvi put poslala nesto napisano negdje) Moja prica nije nasla nikakvog odjeka jer su im najbolje price bile neka druga dimenzija, meni neshvatljiva neka moderna knjizevnost. A tema je bila "Susjedi" zato se toliko provlace kroz moju pricu. Napisala sam je, mislim, za petnaest minuta, i znam da moze biti mnogo, mnogo bolje...Oni koji su mi rekli da je dobra, po meni, su pristrasni. Samo mi recite, ako bar nesto lijepo pronadjete u njoj....Ako ne nadjete, svejedno Vam hvala do neba...i ovo sto ste do sada rekli, vjerujte, ogoromna je satisfakcija. Do Vaseg sledeceg glasa (ako ga bude) ja cu drhtati kao sto ste Vi, jednom davno, dok je veliki Ivo Andric citao Vas maturski rad.

Lijep pozdrav iz "vaseg" Sarajeva. Danas je bio neobicno topao dan za ovo doba godine. Moja Una je trckarala po parkovima, diveci se zvuku koji proizvodi sustanje opalog lisca pod njenim malenim nozicama. Zrak je bio pomalo opor i tezak zbog nedavno otvorene sezone grijanja i ogromnih dimnjaka koji su sa sarajevskih krovova dizali tamne tragove prema nebu...Uprkos svemu, ja sam, spokojna, udisala "miris kise" ...iako ona nije padala danima....

Natasa

  • Boje mog djetinstva

  • Nataša Glogovac
    Novembar 02. 2010.

    Draga Gordana,

    Hvala Vama na izuzetno lijepom komplimentu!

    Piskaram ja tu i tamo, malo za svoju dusu i uzi krug prijatelja, mnogo toga tinja u meni. Mnogo toga se izdesavalo od poslednjeg rata kada sam, kao nekada, moji i Vasi preci, sa samo senaest godina, spakavala svoje djetinstvo u jedan mali kofer, i spasavala goli zivot, napustivsi svoj voljeni Konjic i nikad prezaljenu Neretvu. Na kraju sam se skrasila na prelijepim slovenackim stazama udavsi se za jednog divnog Davida. Trenutno zivimo u Sarajevu jer je on u diplomatiji. Setam tako sa mojom Unom stazama Salomovih i sjecam se svih onih divnih trenutaka tako lijepo opisanih u Vasim romanima. Pisete kao Rusi. Je li Vam nekada to neko rekao? Samo Vi i Rusi mozete da me natjerate da se sazivim toliko sa knjigom da cijelim bicem osjecam da sam tog trenutka tu sa njima. Nadam se da cete nekom prilikom posjetiti Sarajevo dok smo mi jos ovdje. Ako ne, napravicemo mi neko knjizevno vece jednom u Mariboru.

    A sto se tice savjeta o vasoj drugoj triologiji, malo ste zakasnili. "Lunu" sam vec procitala..neodoljiva je! Sad su na redu jedna bajka i jedna balada.

    Zar ste sumnjali da neko, kad vec jednom procita neku Vasu knjigu moze ostati samo na njoj i ne pozeljeti sve ostale? Vjerujte, nista sto je iskrililo iz Vaseg pera se ne moze ostaviti za sledecu godinu jer se Vi citate u jednom dahu, pa makar Vasi citaoci placali cijenu haosa u stanu, neispeglanih kosulja i neprospavanjih noci. I popravila bih gospodina Gunjacu koji je, izmedju ostalog, rekao da je knjiga odlicna ako se on sa nekim od likova sprijatelji...ja bih rekla da je knjiga odlica ako se citaoci raduju radoscu Vasih likova, placu njihovim suzama i boluju njihovim bolom. Eto pre nekoliko veceri sam svom suprugu naglas citala "Moskvu kao kaznu". Ja sam sa suzama citala, on je sa suzama slusao. Na kraju price, Gordana, moj suprug i ja smo plakali ocima Marka Koraca...

    Izuzetni ste. Molim Boga, da Vas pozivi jos dugo, da bi Vi nas obradovali jos nekim predivnim romanom.

    Veliki pozdrav iz Sarajeva.
    Natasa


    Nataša Glogovac
    Oktobar 27. 2010.

    "Miris kiše na Balkanu" sam pročitala prvi put prije nekoliko godina, našavši je u biblioteci jednog malog provincijskog gradića. Sjećam se, trebalo mi je nekoliko mjeseci, mada se meni se činilo godina, da neko vrati "Cvat lipe" da bih mogla da je iznajmim, a zatim ponovo, opet "godinama" da neko vrati "Smiraj dana"..."Duhove" nikada nisu ni imali...A toliko sam čeznula za njima...

    Često bi se šalili na račun Vaših knjiga jer bih ja ponekad znala da ucjenjujem svog muža sa riječima: "može ako mi kupiš Gordanu"..

    Prije mjesec dana, moj divni suprug, me je pozvao sa nekog sajma i rekao: "Hej, našao sam ovaj "tvoj Balkan"! Koju knjigu želis da ti kupim?" Ja, koja nisam navikla da nešto tražim za sebe, sebično sam rekla: "nista nisi napravio, ako mi ne kupiš sve četiri"...Taj dan je došao kući neki minut prije mene a na stolu su me čekale sve vetiri "balkanske knjige"...Činilo mi se da će mi srce iskočiti iz grudi. I dok sam zadivljena maštala o predivnim satima koji me čekaju uz druženje sa Salomovima, Koraćevima i svim njihovim usponima i padovima, moj suprug je pričao kako mu je ta žena na sajmu rekla da je izašla još jedna knjiga koja je u pričama i vezana je za sve ostale..."Kako, pa ne znam...koja je to..sto mi je nisi kupio..." bjesnila sam na njega zaboravljajući koliko sam ga voljela samo minut prije kad sam ugledala knjige na stolu. "Pa, Natasa, već sam ti kupio ove četiri nisam mogao više..." pravdao se...Tužno sam milovala korice, misleći, ma neka, naći ću ja i tu petu negdje..."Daj, mi jedan prazan CD", rekao je, i prenuo me iz sanjarenja...Opet izbi moj tvrdi hercegovački temperament i ja nezainteresovano otvorih i zatvorih ladicu dodajući mu ga. "Otvori ponovo" reče...Otvorih i ugledah "Preostale priče"...Suze su mi se slile niz lice.

    Moja dvogodišnja kćerka ja stan pretvorila u bojno polje, moj suprug odlazi na posao sa napola ispeglanim košuljama...a ja? ja samo čitam...

    Hvala Vam.


    Suzana Kujundžić - Ostojić
    Oktobar 05. 2010.

    Poštovana gospođo Kuić,
    Upravo sam pročitala poslednje redove Vaše knjige "Miris kiše na Balkanu" i pišem Vam još uvek pod jakim utiskom romana.

    Kupila sam ga sasvim slučajno, pre par dana, beznadežno šetajući Novim Sadom, zaokupljena problemom, koji mi se tada činio nerešivim.

    Zastala sam pored ulične tezge sa knjigama besciljno gledajući naslovne strane i imena autora. Znala sam samo jedno - htela sam pročitati nešto što je aktuelno u srpskoj književnosti. Prelistavala sam knjige sve dok na rikni nisam prepoznala fotografiju žene čiji sam intervju čitala u jednim od ženskih časopisa - Vašu.

    Klateći se, skoro svako jutro, u prljavim autobusima iz Novog Sada (gde živim ) do Subotice (gde radim) čitala sam uglavnom teme iz mog malog sveta bunjevačke nacionalne manjine (kojoj pripadam). Svakodnevno okružena istim temama, ljudima, problemima, poželela sam nešto drugo, novo...

    Nekoliko ranih jutara tokom putovanja i kasnih noći, kad uspavam decu, društvo su mi pravili Vaši likovi iz romana. Smejala sam se i plakala zajedno s njima, stepela za njihov opstanak. Čak sam uradila i ono što nikad tokom studija književnosti nisam, zavirila sam na kraj knjige da vidim hoće li Blanka uspeti u svojoj ljubavnoj borbi. Iako sam bila svesna da Vaše likove tek čeka pakao II svetskog rata i daleko teža iskušenja. Ima nešto magnetsko u toj temi koja me uvek prikuje za televiziju ili knjigu, gledam te strašne - skoro nestvarne- slike ljudskog bezumlja, mrženje i stradanja. Gledam, iako znam da ću još satima posle toga imati gorak ukus u grlu i mučan osećaj u stomaku. Jesmo li dovoljno naučili iz prošlosti a da nam se ona nikada više ne ponovi?!

    Tokom čitanja romana neprestalno sam se pitala koliko je roman istorijski, koliko je on proizvod veštog pisca a koliko najboljeg pisca od svih - života.

    Nastaviću sigurno sa čitanjem Vaših knjiga i verujem da ću u njima isto tako naći deo sebe kao žene i pripadnice jednog malog ali žilavog naroda.

    S najdubljim poštovanjem,
    Suzana Kujundžić - Ostojić


    Ivana Grujičić

    Juli 26, 2010

    Moje ime je Ivana Grujičić,imam 15.godina,živim u jednom malom mestu u opštini Pećinci.Zbog uspeha na takmičenju iz geografije,a kao i đak svoje generacije dobila sam Vašu knjigu "Miris kiše na Balkanu",na poklon.Čitajući Vašu knjigu spoznala sam vrednost porodičnih veza,kao i samu čvrstinu porodičnod doma.Gledajući "Jutarnji program" RTS čula sam da će se snimiti i serija po Vašem romanu,zaista mi je drago zbog toga.Osetla sam potebu da Vam se obratim u nadi da će te pročitati moje pismo i da ću nekada imati priliku da upoznam tvorca mog omiljenog romana tj. Vas...

    Pozdrav.


    Dina Katan ben Zion

    May 05, 2010.

    Draga Gordana,
    imam potrebu da ti napisem da sam danas zavrsila Smiraj dana - pa sam jos uvijek pomalo u svijetu tog romana. Sa velikim talentom opisala si "trokut" onako kako ga dozivljava svaki od tri kuta.

    Mom srcu najbliza je Vera, bas radi onih njezinih kvaliteta radi kojih ona sebe bolno osudjuje. I njezin nacin misljenja - toplo srce i razumnost - meni su bliski.

    Ivana, koga ona ocajnicki voli, osudjujem i tesko sam ga trpila pod kraj, jer je kakav jeste: ne umije da odluci i primi odgovornost, nego da kuka i sebe zali - a takav pristup tesko podnosim kod bilo koga.

    Slavku, tesku i tegobnu Slavku, uspjela si da izvanredno pretstavis kao lik koji u citaocu budi mixed feelings - antipaticna, svadljiva kombinatorka lisena razumijevanja za ikog osim sebe i svog interesa, neosjetljiva, pragmaticna i programaticna - ali ujedno cak tragicno bolna i borbena, u stanju da "brani svoje" do iznemoglosti i da na ubjedljiv i vjerodostojan nacin pretstavi svoja duboka uvjerenja.

    Iznad svega, ovaj komplikovan svijet, u kome niko ne moze da pobjegne od svoje naravi i da postuje tudja uvjerenja, jer su u tragicnom sukobu sa vlastitim ubjedjenjem.

    Bolna analogija izmedju raspada ljubavi i raspada zemlje, t.j. drzave, kao i smrt glavne junakinje, ostavljaju snazan pecat.

    Necu da te gnjavim, pa samo nekoliko ovih rijeci, da znas da ovih dana veoma intensivno boravim u tvom svijetu. Sada pocinjem da citam Duhove.

    Srdacan pozdrav, uz najbolje zelje

    Dina


    Biljana Novaković
    Mart 27, 2010.

    Postovana G-djo Kuić,

    Ne znam da li imate naviku da čitate mailove koji Vam dolaze, ali ja sam nekako morala da Vam napišem par reči zahvale za Vaše divne romane “Miris Kiše na Balkanu”, “Cvat Lipa”, I “Smiraj Dana”.

    Sve sam ih pročitala u jednom dahu, (sigurna sam da nisam jedina) a uz prva dva sam plakala, i osećala se kao jedna od junakinja! Kako su na mene ostavili tako jak utisak i osećaj da se to stvarno dešavalo morala sam da proverim na internetu.

    Zamislite koliko sam se obradovala kada sam naišla na Vaš sajt, pročitala da su sestre Levi uistinu postojale… kada sam videla njihovu sliku….

    Zelim samo da Vam izrazim zahvalnost za tako divne romane, te da Vam poželim sve najbolje u daljem radu. I mnogo, mnogo ovakvih romana!!

    Biljana Novaković


    Sonja Stamenović
    Mart 13, 2010.

    Poštovana gdjo Kuić,

    Zovem se Sonja Stamenović, prof. fizičkog vaspitanja i spec. infoormacionih tehnologija, direktor jedne osnovne škole u Beogradu. Vaš sam veliki obožavalac i volim sve Vaše knjige. Razlog zbog kojeg Vam se obraćam je knjiga Bajka o Benzaminu Baruhu jer je vidim kao nepresušan izvor za različite aktivnosti u školi. Obiluje delovima koji se mogu lepo obraditi i na časovima srpskog jezika i na časovima odeljenjske zajednice. Podstiče i razvija kod dece sve ono što nam danas nedostaje: ljubav, toleranciju, empatiju, lepu, pozitivnu komunikaciju, sposobnost razumevanja i opraštanja, sagledavanja sopstvenih grešaka, poštovanje istorije i tradicije, uživanje u malim stvarima, pozitivan odnos prema prirodi... Prepuna je izreka i mudrosti. Smatram da treba da je pročita svako dete (i nastavnik:) i da u njoj uživa. Neće ni osetiti, a promene u ponašanju, sagledavanju stvari, razmišljanju.. biće evidentne.

    Volela bih da ova knjiga bude deo obavezne lektire za srednjoškolce.

    Kao član Tima Ministarstva prosvete koji se napisao Priručnik za primenu protokola o zaštiti dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, vidim njenu neprocenjivu vrednost. Kao resurs i alat za vaspitavanje naše, pomalo zapuštene, omladine.

    S ljubavlju i poštovanjem,
    Sonja Stamenović


    Bojana Milunović
    November 27, 2009.

    Imala sam 9 godina kad je počeo rat u Bosni. Sjećam se da je jedan dan tata došao s posla i rekao majci da su mu ponudili da pristupi vladajućoj partiji i da izabere gdje zeli da radi ili da se spremi za ratište. Nisu prošla ni tri dana, a ja sam gledala kroz prozor kako tata odlazi obučen u vojničku uniformu dok se brat držeći majku za ruku gušio u suzama. Prvi put u životu sam ozbiljno posumnjala u tatinu ljubav, a godine su prošle dok sam pokušavala da shvatim šta mu je to bilo važnije od nas troje.

    Poslijeratne godine su donijele najveće nepravde s kojima se susrela moja dječija glavica-tugu, siromaštvo i odbačenost onima koji rat nisu ni željeli ,dok se iz ratnih profitera, ogrezlih nacionalista (do juče najvernijih sledbenika bratstva i jedinstva) radjala nova drustvena elita. Moram priznati da sam zamjerala ocu što se mi ne nalazimo u ovoj drugoj grupi nego živimo željni svega i svačega, ismijvani k'o "propali intelektualci koji ništa u životu nisu postigli". Svako vrijeme ima svoje "Grdice" i "Koraceve"- shvatila sam tek kad sam porasla ili je bilo obrnuto-porasla sam kad sam shvatila! Čitajući Vaše knjige i proživljavajući poslijeratne godine sa stanarima Njegoševe 17 (kao da mi nije bilo dovoljno što sam to na rodjenoj koži osjetila!) prvi put sam istinski bila ponosna na svog tatu, na svoje roditelje što nikad nisu izabrali tu drugu stranu. Ne umanjuje to moju empatiju, ali donosi unutrašnji smiraj, spoznaju da nismo zarad sitnih i tričavih privilegija unesrećili druge.

    Ja sam danas dvadesetsedmogodišnjakinja, ljekar po profesiji za kojeg kao i mnoge doktore poput doktora Cileta u ovoj zemlji nema mjesta (dugujem Vam veliku zahvalnost što ste primjetili da postojimo). Učim se da volim život onakav kakav jeste i kakvog smo ga dobili (odavno sam naučila da smo srećniji ako se ne pitamo jesmo li ga takvog zaslužili!). Domovinu nemam, iz jedne me je otjerao rat, iz druge uskraćenost za osnovno životno pravo - da radim i živim od svog rada. Nadam se da ću jednog dana negdje sagraditi dom i da će to biti moja domovina, a priželjkujem da mi tamo bude i srce, kako se ne bih čitav život osjećala kao izbjeglica.

    Vama želim sreću u ličnom životu i još mnogo knjiga koje će naći put do onih koji ih trebaju!

    Bojana Milunović


    Maja Hadžiselimović

    June, 2009.

    Poštovana,
    Nisam književni kritičar da bih mogla "profesionalno" da izrazim svoje mišljenje o Vašim knjigama ali ću laički sa svojih nepunih osamnaest godina reći da su me Vaše knjige fascinirale. Kada mi je bibliotekarka preporučila "Miris kiše na Balkanu" nisam ni slutila da ću s takvom lakoćom "gutati" knjigu. Sve sam radila uz Vašu knjigu,usisavala (što je mamu posebno ljutilo), išla ulicom čitajući (što je prolaznike zbunjivalo) - jednostavno nisam je mogla ispustiti iz ruku. Vjerujem da svaki dan imate mnogo ovakvih e-mailova,ali nema veze imala sam potrebu da izrazim svoje skromno mišljenje.

    "Cvat lipe na Balkanu" sam pročitala prije petnaest minuta tako da ovaj e-mail moram da završim jer moram hitrim korakom do biblioteke po treći nastavak...

    Mnogo srdačnih pozdrava iz Zenice od Maje


    Biljana Simikić

    Jun, 2009.
    Malo pismo bez naslova

    ...iz straha i treme da nijedan nece biti dovoljno dobar za jednog pisca kao sto ste Vi.

    Postovana Inda,

    biram da vam se obratim imenom Inda iz jedinog i mozda meni trenutno potrebnog nacina kako bi slobodnije glavom, a prstima kao prostim orudjem mojih misli napisla ovo svoje pismo.

    Ne zelim da se osvrcem na sve vase romane, na lepote svakog romana kojim me od devojastava, pa do sada svakim novim vezujete za sebe kao izbor trosenja mog slobodnog vremena,ne zelim danas da pisem strucne reci i citiram vase odlomke jer ja to i ne umem.Uz svu ljubav prema pisanoj reci ja sam poslovna zena novog veka, i jedna obicno neobicna bosanka sa primesom Beograda u navikama ali nekako spremna da se borim za sve, pa i za glupe detinje potrebe fasciniranosti knjigama za koje ne umem da napravim distancu i shvatim da su knjige pisane u svrhu teznje da se oslobodi pisceva misao ali i ureze u vremenu kao pecat postojanja.U toj borbi mojih detinjih zelja odlucila sam da napisem onako kako mislim iako se nikada nisam obratila nikome na ovaj nacin.

    Za mene su do otkrica vasih knjiga, tokom devedesetih kad sam bila gimnazijalka postojale omiljene knjige i knjige koje sam kasnije citala sa zreloscu svog bica i potrebom da budem deo knjizevnog covecanstva sveta gde postojim. Ali, sami ste Inda citirali kao vaznost da roman mora da prica...

    Tako se ja nadjoh u mrezi vasih reci, vasih likova, sama svoja ( neverovatno kako smo uvek sami kad citamo),bez iskustva zrele zene kakva je bila recimo Vera Korac u Smiraju dana. Kopam po sebi, trazim zice nesvesnog da bi sebi objasnila zasto sam sve vase romane citala po nekoliko puta i zasto mi se cini da sam bila prisutna u vasoj kuci godinama kao kod nekih dragih prijatelja koje poznajete ceo zivot i cijim ste svim radostima i svim nedacama bili uvek prisutni.Nekako se desilo da sam romane otkrila ili prerano pa sam se vezela kao dete za omiljeno cebe ili ipak u mom podsvesnom ima nesto sto bi mozda dobri psiholozi bolje objasnili.Psiholozi uvek nadju uzorke...meni sad kao zeni od 32 godine objasnjenje postaje nevazno, uzivam u poznavanju svakog lika, vasih soba, zivota, misli.

    Zelim da vam kazem da sam ja svaku svoju novu fazu prolazila vracajuci se vasim romanima ( narocito triologiji) jer sve nakon nje je jedna druga vrsta knjiga kojima se radujem ali na drugi nacin.U romanima od Lune Leve i novim knjigama vas pronalazim kao nekoga ko vise ne pise romane u svrhu da ucinite svoju porodicu zapamcenom kroz vreme nego kao zaista vredna knjizevna zrela dela za moju biblioteku. Vracam se na triologiju...

    Vi ste Inda za mene uspeli da od svoje porodice napravite tako snazne licnosti da ne mogu da pobegnem od njih u stvarnosti.Stalno istrazujem sve o njima,pokusavam da nadjem na razne nacine svaku informaciju koju mogu, a koje nemam u vasim knjigama...Sve slike vase porodice sam upila tako da su mi sada oni kao deo mojih zivotnih poznanika, pokusavam da saznam na kojoj je adresi bio modisticki salon od Riki, pokusavam da saznam nesto o vasem ocu iz bosanskih izvora, trazim po Njegosevoj, kad setam sina, tragove vase majke,pokusavam da nadjem detalje sa sarajevskog baleta...bilo je tesko jer su imena u knjiga stvorena iz vasih kreativnih pobuda i da bi se vi igrali sa njima, ali puno ste toga i pomogli u mom traganju da ispratim zivote jedne samo vama vazne porodice ali nekako ispade i meni.

    Pokusavala sam da rasclanim svoju fasciniranost njima na to da je svaka porodica i porodicna loza puna divnih blaga ali ne zna svako svoju na taj nacin da uoblici i iznese na svet.Vi ste umeli i zato su mi posebni Ali, opet pitam se da li je tako? Moj licni i duboki stav je da je Korac-Salom porodica nije prica u kojoj se svi prepoznajemo, ja se ne slazem sa recima nekih citaoca da svi sebe nadjemo u tome...ne,ja se nisam prepoznavala u Indi, nemam zelju da prepoznajem vase nemire u sebi i porodicne dane kao slicne mojima,tudjima. Moji su samo moji i mozda i na drugi nacin lepsi,meni vazniji, blizi ali za mene ste Vi i vase poreklo jedinstveni, vi ostajete iznad snaznog spleta licnosti svih zadrobljenih po malo u vama. Salom sestre i sva mreza vasih pretaka je vrsta ljudi koje je retko ko imao priliku da poznaje, a tek bozanski dar da joj pripadate.

    I dalje iscitivam vase reci...i jednostavno ne mogu da pobegnem od neke radiruce zelje da vas pitam gomilu detalja oko vase porodice...neki istrazivac, psiholog i dete se u meni sastavili i muce me iznova da po glavim povremeno prevrcem tu misao.

    Moja ili njihova zelja je da vas upoznam, da mi mozda nekada dozvolite da pogledam blaga od uspomena koje imate i slika i detalja koje sigurno cuvate u svom kako ste rekli domu pribezistu, mestu zacinjanja i skonacistu...da mi pomognete da slozim mozaik mog nesvesnog i svesnog barem u tom delu. Slaganje do potpunosti nikada se ne zavrsi.

    Nadam se da vas necu uvrediti ili neprijatno iznenadit ovim zahtevom.

    Sad nekako postajete Gordana za nastavak pisanja ovog maila.

    Zaista, postovana Gordana ako ikada budete nasli deo vremena da porazgovarate sa mnom bila bi mi velika cast i svakako velika trema.Bilo bi vise nego zivotno retka stvar koja je samo moja.

    Ja se zovem Biljana Simikic Djureinovic,
    imam 32 godine, nasledila sam porodicnu firmu i balansiram karijeru i majcinstvo,mama sam jednog divnog Koste, supruga,svasta jos pomalo i pored svega citaoc vasih dela kakvog ste sigurno hteli da imate kad ste razmisljali o onima za koje pored licne potrebe ipak pisete.

    Zahvaljujem se sto ste nasli dovoljno razloga da iz sebe date nama jedinstvenost reci i vaseg pisanog traga koja me je obogatila.

    U nadi da cu jednom sresti na pravi nacin Gordanu u Njegosevoj 17,

    S postovanjem i najlepsim mislima vas pozdravljam,
    Biljana Simikic Djureinovic


    Nada Kohn-Ngyen
    Pariz, Septembar 2006.

    ... Tvoja Balada o Bohoreti nam je došla kao melem. Tvoja tetka Bohoreta je kroz čitavu knjigu kao živa osoba koja sada sve to piše. Bogatstvo, kao uvijek kod tebe, svih područja ljudskog bivstvovanja kroz historiju, toliko je ogromno da se ta knjiga mora studirati i polako ponovo čitati. Počela sam u posebnu bilježnicu ispisivati sve što je napisano na španjolu, jer uz prijevod, mogu preko francuskog i italijanskog razumjeti značenje. Zapisujem i izvadke koje sam obilježila, ali ima ih toliko da ne znam da li će mi stati u jednu bilježnicu. Čini mi se da bi trebala prepisati čitavu knjigu! A dijelo završava u takvom crescendu da bi neki talentirani muzičar mogao prenjeti baladu u muzicku baladu. Likovi mame Estere (bake) i mame Blanke osjecam direktno povezane, dok Manuela Manrikea de Laru katkad osjecam kao Huana Garsiju Galana de Olivaresa (Solomona ben Izraela ben Saloma Toledskog) ili sam zaslepljena predivnom zvučnosti njihovih imena???

    Na strani 55 napisala si točno ono sto ja mislim: “Da, da, u tome i jeste srž uspeha bilo kog umetnickog dela... Kada se svaki pojedini čitalac -- a koliko smo različiti! -- oseća kao njegov jedini primalac. Znas šta to znači? To znaci da se umetnik svojim delom obraća celom ljudskom rodu, svim naraštajima svih vremena. Takav pisac postaje besmrtnik.”

    Dolazim zatim do strane 238-9: “Atijasova sudbina je tipično jevrejska - od nje bi se roman mogao napisati samo kad bi bilo nekoga ko bi ga napisao.”

    Eto ti nove teme za novi roman, Gordana! Ti si nenadmašivi nastavak tvoje tetke Bohorete. Hvala ti neizmjerno na tako velikom bogatstvu koje si nam poklonila. Još jednom hvala!

    Srdačno tvoja Nada.


    Luka Štromar, učenik Medicinske škole u Zemunu
    11. avgust, 2006.

    Poštovana gospođice Kuić,

    Otkako sam pročitao Vaš prvi roman razmišljam da vam se javim. Ali, danas pročitavši Baladu o Bohoreti nisam mogao da se suzdržim i da ovo pismo ne napišem odmah. Bohoreta kaže: la pasensia vale mučo, ali moja nestrpljivost mi nije dozvolila da staloženo i bez žurbe napišem ovo pismo. Ime mi je Luka Štromar, 16 godina, učenik medicinske škole.

    Čitam Vaše romane, čini mi se, od 2001. godine i od tada Vas ubrajam među omiljene pisce (pored I.B. Singera, Trejsi Ševalije i Gi de Mopasana). Ali Vaš najnoviji roman Vas je još više uzdigao u mojim očima. Kažu da se ona dela u kojima se publika prepoznaje najvrednija, a u Baladi o Bohoreti, to je kod mene svakako slučaj. Uostalom, to je prva knjiga u kojoj sam rečenice podvlačio, a neke čak prepisao u svoj dnevnik i poželeo da ih naučim napamet...

    Ono što me je najviše privuklo u Vašim delima jeste prvenstveno tematika – istorija Vaše porodice, zatim Vaše mešovito poreklo i naposletku oduševljenost Vašim stilom, neizveštačenim i nekako neopisivo bliskim...


    Dražan Gunjača, advokat i pisac iz Pule
    15. avgust 2006.
    Balada o Bohoreti

    Draga Gordana,

    Prije tri dana sam dobio BALADU O BOHORETI. Pročitah je dahu. Završio sam prije 15-tak minuta. Možda će stoga dojmovi biti presvježi (možda stoga pomalo zbrkani), ali svakako iskreni. Čitao sam redom: Prolog, sadržaj (epilog), posveta. Posvetu (ako postoji) uvijek ostavljam zadnju. Dojmovi obrnutim redom.

    Posveta

    Počašćen sam što sam uopće imao priliku pročitati ovu knjigu. Posvetu doživljavam kao priznanje jednog prijateljstva dvoje pisaca kojima je iskrenost životna odrednica čiju su cijenu već platili, pa je utoliko to prijateljstvo, neopterećeno nikakvim (uobičajenim) teretima, tim vrjednije. Zahvalan sam Svevišnjem što mi je priuštio ovakve "sitnice", koje u konačnici odrede i naše živote na ovim nepredvidivim prostorima.

    Roman

    Kad bih htio opisati ovaj roman u jednoj rečenici, parafrazirao bih Voltera i rekao: Da Laura Levi – Bohoreta – nije postojala, trebalo bi je izmisliti.

    Ako bih ipak napisao koju rečenicu više, proširio bih gornju parafrazu, pa bih rekao da bi u ovom našem jučerašnjem, današnjem i sutrašnjem sivilu prošaranom brojnim posrtanjima i pokojim iznuđenim uspjehom, svatko trebao imati svoju Bohoretu. Ali, kako stari knjižnicar u Carigradu, na izdahu reče: "Nema pravde". Nije je bilo, nema je i neće je biti. Što si toga svjesniji i što si pravedniji, to je cijena nepostojanja pravde – veća. Teža. Apsurd na granici bizarnosti. Tako tipično ljudski. Toliko smo nesavršeni da izmišljamo savršenstva koja bi trebala zaliječiti duboke rane koje iza sebe ostavlja naša nesavršenost.

    Bohoreta je jedan duboko humani sudar žene sa svojim i tuđim nesavršenostima, u vremenima i okolnostima kad se dostojanstvo mjerilo količinom novca kojim ga pokušavaš bezuspješno otkupiti od prvog kadije.

    Roman protkan nevjerojatnom količinom nepatvorene ljudske topline, sve do odrastanja. Kad jednom odrasteš, stvarnost se prestane pretvarati boljom nego što doista jest. Pokaže svoje pravo lice. Dok joj ti ustreptalo postavljaš brojna pitanja koje si nestrpljivo skupljao cijelog djetinjstva, ona ti, podmuklo se cereći, odvraća da odgovori ne postoje… Veličina čovjeka se i ogleda u načinu na koji svaki od nas ponaosob nastavi živjeti s tim neodgovorenim pitanjima. Veličina ovog romana jest u tom načinu. Zato, ma kako taj svijet okrutan bio, čitajući ovaj roman, poželiš osobno upoznati njegovog glavnog junaka i nastaviti dijalog iz romana. O tim pitanjima i nikad dobivenim odgovorima. Moje najiskrenije čestitke na izvanrednom romanu.

    Prolog

    Kad sam ga pročitao, prepao sam se. Naime, kako su stranice odmicale, sve više mi se nametao dojam kao da sam ga sam napisao. Kao da sam se osobno sudario s vlastitim nedoumicama, dvojbama, lutanjima… Čitao sam ga, a (pod)svijest je sama dopunjavala ispisane misli…

    Str.22. (napisano):

    "Zapamti: život je veliko blago. I oni koji kukaju i grde ga, obožavaju ga… Svi ga vole, sa retkim izuzecima koji potvrđuju pravilo (mislim na one koji izvrše samoubistvo)." A meni se naprosto nameće daljnji tijek te misli, koji glasi: "Zapravo, nema izuzetaka. Oni koji su izvršili samoubistvo, previše su taj isti život voljeli. Toliko su ga voljeli da ga više nisu mogli živjeti…"

    Za kraj nešto o "izabranima", bili to pojedinci ili narodi.
    Ne znaš je li gore kad si izabran od Svevišnjeg ili od ljudi. U svakom slučaju, prije ili poslije, samo stoga što smo ljudi, iznevjerit ćemo očekivanja onih koji su nas izabrali i snositi posljedice tog njihovog razočaranja. Mnogo se bolje osjećam kao običan, neizabran… bez tereta tuđih neumjerenih očekivanja. Zašto sami ne naprave to zbog čega su nas izabrali? Zato što ne mogu… Svevišnjeg još i mogu razumjeti, na metafizickoj razini, ali ljude ne… Možda bih mogao i ljude, ali ne želim… Barem na sve. Ipak sam i ja samo čovjek, zar ne?

    Još jednom iskrene čestitke i srdačan pozdrav,
    Dražan


    Dražan Gunjača, advokat i pisac iz Pule
    Avgust, 2004.
    Smiraj dana na Balkanu

    13. avgust
    ... Ja izlazak iz bolnice ne bih tako opisao ni nakon tristo godina pisanja... Odličan opis susreta sa smrću. Poznat mi je taj “bolnički svijet” od kojeg zdravi toliko zaziru. Bolnica je strašna samo dok ne preživiš. Poslije se opustiš, na neki izvitoperen način slaviš život... Živ si, operacija je prošla, a obaveze su nakon toliko godina u nekom planu koji nema veze sa tvojim novouspostavljenim bolničkim svijetom... Rezimirano, za razliku od drugih romana u ovom se prepoznajem... Lakoća pisanja je i dalje jednaka, čak i ona opuštenost do neke mjere... ali se onda naglo mijenja iznutra (ne izvana)... One romane sam čitao i uživao, a ovaj čitam i razmišljam... O sebi, svakako...

    ... No, priznajem da sam prvi put nakon dobrih dvadesetak i koju godinu više doista uživao u čitanju... Još sam u osnovnoj progutao sve što sam našao u našoj biblioteci... U zadnje vrijeme sam počeo opet čitati, ali nekako prebrzo, ovlaš... Svidjele su mi se neke knjige (vaše svakako), ali nisam u njima nalazio sebe. Iskreno, bolje sam se osjećao dok se nisam našao. Vaša knjiga me je dokusurila... Kao da je neko uzeo mene i secira me, samo što se nalazim u svim vašim romanesknim likovima, u svakom od njih pomalo, u muškom, u ženskom... glavnom, sporednom... samo ne u Slavkinom, ali taaaaako dobro poznatom! Čak sam na pola knjige htio odustati od čitanja. Ionako znam kako će završiti, a živci mi lagano popuštaju, govorim sam sebi... Počinjem živjeti sa likovima, a obzirom na ono što prolaze, to mi se nikako ne dopada. Onda je opet uzimam i po tko zna koji put si prebacujem nepotrebnu, štetnu samouvjerenost koja me je stravično puno koštala u životu... Toliko životan roman!... Sve u svemu, odličan... Toliko dobar da jedno vrijeme nemam volje ni pomisliti da nešto pišem. Iscrpio me je.

    Duhovi nad Balkanom, 21. avgust

    ...Ovaj roman je prepun promišljanja (vaših i tudjih) kao da ste njime htjeli reći sve što ste trebali jos i u ranijim, ali se to ne bi u prethodne uklopilo... Mislim da ste ovaj roman emotivno puno lakše napisali nego “Smiraj”. Dok je “Smiraj” rezultat mučenja duše, ovaj bi trealo biti olakšanje duše... uvjetno govoreći, dakako. Dok ste u “Smiraju” secirali sebe (ostali su bili nužna pozadina) u “Duhovima” je izgleda došao red na njih. Dobronamjeran Vera ne mora biti toliko obzirna koliko za života, zar ne? No, uvidjajni kakvi već jeste, ulogu zborovođe prepuštate Jovanu Galaniću (Huanu) da se ni iz “Svijeta Prisustava” ne zamjerate onima koji su ostali na ovom... Tko bi rekao da i mrtvi imaju alter ego?... Vrlo dobar roman na jedan specifičan način (mada “Smiraj” ostaje moj neumitni favorit). Zanimljivo je vaše balansiranje između dobra i zla, stalno na toj tankoj niti, u brobi da svim silama ostanete iznad! Ah, toliko ste dobri da ste jadnom Ivanu podarili Iru (potpitanje: čime ju je zaslužio osim vašom potrebom da dobro mora pobjediti?). No, umjesto svakog daljeg komentara citirat ću dio romana: “Gde li sam nestao ja, kome je vedrina davala smisao života, šala se izjednačavala sa razumnošću, ja čiji je razdragani duh širio sjaj na sav okolni svet, ja koji sam zdrav smeh smatrao vrlinom? Ja, vođen nespretnom rukom svemogućeg pisca, sagledah naličje čovekove prirode i razboleh se od ljudskog zla.”


    Katarina Babamova, profesor na Filozofskom fakultetu u Skopju
    29. maj, 1995.
    Smiraj dana na Balkanu

    Mogu ti reći da je Smiraj dana na Balkanu jedna od onih retkih knjiga na koje čovek navraća s vremena na vreme da ponovo prođe kroz već upoznate srećne i tužne staze iskustva, da bi shvatio da je svako ponovno citanje kao prvo, jer je ovaj ili onaj detalj doživeo drugačije... Dakle, tvoja knjiga sadrži toliko slojeva koliko je čovek spreman da (ponovo) otkrije. Dok sam čitala tvoj roman kako srcem tako i razumom postala sam svesna činjenice da je energija dobrote snažnija od sveg zla (bez obzira na posebne sudbine), jer to je energija koja stvara zaloge za neku buduću harmoniju. Ti si jedan zračak te energije, tvoj roman jedna stepenica bliže toj harmoniji, ili bar osetljivoj ravnoteži svega.


    Srđan Karanović, filmski režiser i profesor filmske režije na univerzitetu u Midltaunu.
    Konetikat, S.A.D. 21. decembar, 1992.

    Draga Gordana,

    da ne dužim: pročitao sam Vašu knjigu Cvat lipe na Balkanu u jednom dahu. Ili, bolje rečeno, progutao sam je. Takav roman, krajnje nepretenciozan u najboljem smislu tog izraza, nabijen živopisnim likovima, zgusnutom radnjom i onim što je u svim naracijama najslađe: SUDBINAMA -- nisam skoro pročitao.

    Uživao sam tim pre što je naša književnost, koliko je meni poznato, vrlo siromašna u toj vrsti jednostavnih, plemenitih, čistih ambicija lišenih potreba za “antologijskim vrednostima” i “svetskom slavom”. Da je pravde, da smo i pre ovog sramnog užasa koji nas je zadesio i koji smo u priličnoj meri sami uzrokovali, bili kao zemlja i kultura vredniji pažnje ovom “velikom” i, u prilkičnoj meri egocentričnom i ignorantskom svetu – Vaša knjiga bi postigla i tu ambiciju naših priznatih “umetnika”.

    Činjenica da roman očigledno nije “iz glave” nego “iz života” mu ni na koji način ne umanjuje vrednost. Naprotiv. Fikcija, na oaj način proizašla iz doživljenog i proživljenog, deluje beskrajno autentično i ubedljivo. Vaše štivo u sebi sadrži nešto što sam uvek voleo u svakoj književnosti, a takođe retko nalazio u našoj ili našima. Poseduje osećaj za vreme i prostor. Liči na uvek potrebne sage koje nam emotivno pomažu da sagledamo i svoju sudbinu u svoj njenoj mogućoj ukupnosti. Tome, naravno, krajnje organski i više nego ubedljivo doprinosi vešto i sistemasko preplitanje raznih životnih puteva, rađanja, umiranja, upoznavanja, bolesti, radosti, padova i uspona. Čitalac (bar mog kova) se tako, do kraja i sa uživanjem, identifikuje sa razvojem likova.

    Nisam čitao kritičke prikaze vaših romana, ali sam ubežen da su u priličnoj meri zbunili književne kritičare. Pretpostavljam da Vas nisu “sekli” jer su morali (bar većina) da osete autentičnu snagu koja iz njih izbija. S druge strane nisu se verovatno ni preterano oduševljavali jer im se vrsta literature nije činila dovoljno “modernom” ili “ozbiljnom”. Moguća popularnost ih je verovatno više plašila (“Samo su trivijalnosti popularne!”) nego što su umeli da joj se dive. Ali, uvefren sam da će se prvi kritičari vših knjiga tek pojaviti sa pravim analizama i prikazima.

    ... Dugo sam gajio iluzije da ću jednom uspeti da snimim veliku TV hroniku o prijateljstvima, brakovima, radjanjima, smrtima, iluzijama i razočaranjima na potezu “od Triglava do Đevđelije” između 1919. i naših dana. I vaš roman je više nego pogodan za televizijsku seriju. Na žalost, plašim se da ta serija skoro neće biti moguća, pa Vam se isključivo iz tog razloga ne nudim za saradnju. Međutim, uveren sam da će “jednog lepog dana”, verovatno u dalekoj budućnosti, Vaša literatura biti vrlo uspesna podloga za seriju “živih slika” čija će popularnost, u vreme emitovanja, prazniti ulice svih naših, bivših i sadašnjih, gradova. Delovi ili pojedine sudbine su takođe vrlo pogodni i za pojedinačne, strogo filmske priče.

    Najsrdačnije Vas pozdravljam i zahvaljujem Vam se još jednom na uživanju koje ste pružili mojoj, nekad i patetičnoj “Emigrantskoj duši”.

    Srećni vam (koliko god je to moguće) nastupajući praznici.

    Srđan Karanović