English


Početna
Biografija
Naslovi
Prevodi
Kritike
Recenzije
Promocije
Intervjui
Pisma
Balet
Video
Novosti







Ljiljana Petrović
Antonio Costa Gomez
Branka Otašević
Branka Otašević
Neda Todorović
Prof. Aleksandar Jerkov
Ljiljana Šop
Dražan Gunjača
Igor Mandić
Predrag Lazarević
Ljiljana Banićanin
Ljiljana Šop
Predrag Palavestra
Aleksandar Jerkov
Ljiljana Šop


Ljiljana Petrović - Intervju sa Ivanom Golušinom

"... za Gordanu Kuić, pravu damu, čije dostojanstvo i ostvarenost ulivaju nadu da prave vrednosti nikada ne izlaze iz mode. Da se mogu, ponekad, u naletu duhovne krize društva uzdrmati, ali da nikada ne mogu trajno da poremete poredak vrednosti".

- Od Gordane Kuić sam naučio koliko je bitna skromnost iako ona ima puno pravo da to i ne bude. Njeni romani "Miris kiše na Balkanu" i "Cvat lipe na Balkanu" su ekranizovani... -

"Politika", TV revija, 12. maj, 2017.


Antonio Costa Gomez

"Yo leí en francés hace unos años, antes de viajar por Yugoslavia, ‘El olor de la lluvia en los Balcanes’ y quedé deslumbrado, enseguida empecé a escribir sobre él en todas partes, a querer contactar con la autora, a ponerlo como ejemplo de literatura que supera las fronteras, que nos ayuda a escapar de las doctrinas y los fanatismos y los exclusivismos feroces, que invoca la lluvia como elemento donde todos podemos encontrarnos más allá de los conceptos, de las fronteras, de las razas."


"Pre putovanja u Jugoslaviju, ima više godina, pročitao sam " Miris kiše na Balkanu " na francuskom i bio sam očaran. Gde god sam stigao, pisao sam o tome. Želeo sam da kontaktiram autorku, da roman istaknem kao primer literature koja ne priznaje granice, koja nam omogučava da pobegnemo od doktrina i fanatizma i žestoke isključivosti , koristeći kišu kao element gde svi možemo da se osećamo jednakim, van koncepata, granica, rasa."

Antonio Costa Gomez, pisac


Branka Otašević, kritičar
"Politika", januar 2012.
TAKNUTO SRCE - Zumiranje

"... Kovačeva muzika za seriju 'Cvat lipe na Balkanu' dodatno dokazuje svoju prijemčivost za mali ekran, sklad s radnjom, duhom i atmosferom dramskih zbivanja. Radnja ove serije razvija se dovoljno postupno da bi se osetila punoća atmosfere koju brižljivo stvara reditelj Ivan Stefanović sa posvećenom ekipom vrsnih saradnika, da bi se razvili pojedini likovi, poput onog koji raskošno nosi Nataša Ninković, pa i da bi se umanjila grubost ili klišetiranost u prikazivanju pojedinih aktera, situacija ili odnosa..."


Branka Otašević, kritičar
"Politika", 6. novembar 2011.
SVAKO NA SVOME - Zumiranje

"U 'Cvatu lipe na Balkanu', sem istih literarnih junaka, nema nikakvog ponavljanja u odnosu na 'Miris kiše na Balkanu'. Drugo je vreme, druga je cela umetnička ekipa, drugi su glumci - među kojima je Vesna Stanković prava dragocenost, ne samo po svom na ekranu retko viđanom licu već i po izvanrednom glumačkom senzibilitetu. Na sreću, ista će biti ona ozbiljnost u rekonstrukciji epohe, ona zgusnutost u dramskim situacijama, ona emocionalna ispunjenost koje su odlikovale 'Miris kiše na Balkanu' Ljubiše Samardžića kao prvu seriju rađenu po prozi Gordane Kuić. Ima ova spisateljica i treći deo romaneskne porodične sage. Možda i on čeka svog TV tvorca."


Neda Todorović
profesor novinarstva u članku naslovljenom "Nepodnošljiva lakoća zepinga"

"Ankete među gledaocima pokazuju da su oni gladni nečeg pristojnog, lepo upakovanog u čemu pronalaze smisao i izgubljene vrednosti. Odličan primer je nova serija RTS-a "Cvat lipe na Balkanu" gde solidnu književnu podlogu prati odličan scenario, gde je režija majstorska a gluma cele ekipe, posebno Nataše Ninković vrhunska. Iako nisam zavisnica od serija nijedan nastavak ne propuštam."


Prof. Aleksandar Jerkov

Uz novo izdanje šestog romana "Bajka o Benjaminu Baruhu" u izdanju "ALNARI".

„Kada sa jedne strane imate nešto što podiže patos recepcije, a kada sa druge strane imate jednu vrstu poriva za pisanjem koji moćno i snažno pokreće neke intimne, dublje slojeve ljudskih osećanja, onda se već nalazite na onom terenu na kojem je izgrađena ova kula od književnih radova koja se penje sve više i više. Nije poenta svekolike literature u tome da se na najteži mogući način saopšte najdragocenije stvari, već je svrha i smisao literature da moć, vrlinu i vrednost pričanja kao rezervoar ljudskog opstanka, ostavi žig među nama. Kad neko ume tako da piše, da učini da priče žive i da nas spajaju, šta ćete više i koliko više od literature hoćete, koliko joj treba dodati? Ako se igde tako dobro vidi da je romaneskni um koji vlada ovom prozom nadvladao sve osnovne zahteve pripovedanja, onda se to vidi upravo u ovoj bajci, u kojoj su ovi ponekad ironični, ponekad sentimentalni, ponekad autokorektivni komentari pripovedača, dakle, autorskog glasa u ovoj knjizi, napravili jednu vrstu kontrapunkta koja nam dopušta da sve vreme osciliramo između bliže i dalje prošlosti, između jednog i drugog horizonta pripovedanja. Kada se pri tom pisac kreće kroz istoriju, kad nas o njoj obaveštava i kada nas vraća, u XVII vek, a dozvolite mi da pomenem da je u ovom trenutku jedan drugi pisac koji piše takođe knjige sa istorijskom podlogom kakav je Amin Maluf, jedna od svetskih zvezda književnosti, onda je sasvim jasno da je Gordana Kuić u tokovima savremene literature i da su njene priče kulturološki bogate, moćne, sa mnogo finih detalja, sa nijansama koje vredi zapaziti i uočiti, postigle nešto što je važan dodatak savremenoj srpskoj književnoj sceni.”


Ljiljana Šop
Galerija Ozon, Beograd 2010.

Preostale priče

Ako nešto ujedinjuje romansijersko sedmoknjižje Gordane Kuić onda je to apsolutno poverenje u priču, u lekoviti smisao pripovedanja. Priča je zaustavljeno sećanje, uramljena slika spremna za prenošenje kroz vreme i prostor i stvorena za pamćenje. Da su njeni romani bili trezori priča pokazuje činjenica da su njihovi odlomci, neznatno izmenjeni, u svih sedam slučajeva postali klasične priče u potpunosti uklopljene u bogati svet preostalih priča, a spisateljica poziva svoje brojne i verne čitaoce, da u duhu fine igre ali i kreativne komunikacije sa njenim kompletnim dosadašnjim opusom, prepoznaju tih sedam celina u novom ruhu i kontekstu nove knjige.

Očekujući verovatno neizbežno pitanje zašto se nakon sedam romana prvi put odlučila za knjigu priča, a možda i samoj sebi odgovarajući na ovo pitanje, Gordana Kuić je kao neku vrstu mota izdvojila dva meritorna i reprezentativna citata doživljavajući ih i kao vlastiti odgovor na potencijalno pitanje. Kuci kaže da više nema tu izdržljivost da poput Atlasa godinama na svojim ramenima drži čitav jedan svet dok se svi njegovi događaji ne raspletu, a David Albahari, podjednako romansijer i pripovedač, ali svakako najveći promoter kratke priče kod nas, izuzetno u dve tri rečenice formuliše magiju kratke priče kao izazovnog i savršenog proznog žanra.

Znajući Gordanu i njen prefinjeni smisao za finese i različite asocijacije, uverena sam da se u knjizi Preostale priče ne nalaze slučajno, tek onako, baš tridesettri priče jer ih je toliko napisala ili odabrala. Hristove godine svakako u ovoj odluci o broju priča imaju svoju zapretenu, simboličnu ulogu. Isto tako, ni šezdeset dva prideva iliti atributa ovih priča koji u uvodu pozivaju na čitanje nisu plod samohvale i demonstriranja raskošnog dijapazona tema, ideja, emocija, književnih pristupa, raspoloženja, ambijenata i uglova posmatranja iz kojih su priče nastajale i iz kojih se mogu čitati i tumačiti, već su originalan vodič kroz namere i rezultate koje je spisateljica uočila kao putokaze kada je knjigu uobličila. Ukazala bih, takođe, i na skromnost ali i višeznačnost formalno jednostavnog naslova ove knjige: on s jedne strane sugeriše da priče mogu biti komadići potencijalnih, nenapisanih romana, a s druge sugeriše iskrenost, jednostavnost i nepretencioznost koje jesu suštinske odlike celokupne spisateljske avanture ali i unutrašnje ličnosti Gordane Kuić.

Preostale priče nije lako podvesti bez ostatka pod neki zajednički imenitelj jer su njihove teme, motivi, vremena i mesta radnje, likovi, kao i načini pripovedanja i pristup građi za priču veoma različiti. Ipak, postoji u odnosu na celinu nekoliko ključeva po kojima bismo ih, ako nam je do toga, mogli razvrstavati npr. na:

  • autobiografske i priče o drugima (premda je i ta granica veoma fleksibilna)
  • priče iz davne i nešto bliže prošlosti
  • priče koje sažimaju veliko vreme i one koje su tren, treptaj, moment između dve stvarnosti, životne i fiktivne, uhvaćen u letu
  • realističke i fantazmagorične priče (i tu je granica porozna i providna)
  • dijaloške, monološke i u ovom smislu kombinovane priče
  • opšte (u smislu istorijskog, ideološkog, nacionalnog, društvenog konteksta) i individualne priče (tipovi, karakteri, pojedinačne sudbine, lični doživljaji)
  • domaće i internacionalne priče
  • duže i kratke priče sa stanovišta forme

Uz ovih osam pobrojanih, vrlo uslovnih podela mogle bi se načiniti i neke druge, specifičnije, što samo pokazuje da među ovim pričama postoje različite i tanane unutrašnje veze, ali i da je i svaka pojedinačna priča za sebe izdvojen svet, autonoman i dovršen, onako kako to ova književna vrsta odvajkada podrazumeva i čini.

Ma a čega se u pripovedanju dotakla, Gordana Kuić u sebi nosi tradicionalni dar tzv. magida, rasnih pripovedača u jevrejskoj kulturi usmene priče, onih kojima su se kako sama veli u jednoj priči "ljupke priče poput bisera kotrljale sa usana", ili ako hoćete onaj šeherezadinski odnos i uopšte orijentalni stav prema moćima pripovedanja koje se bori za život i odlaže smrt, stav koji je naš Andrić, takođe pripovedanjem, pretočio u Askinu igru pred opčinjenim vukom. Takvo poverenje u pripovedno tkanje kao trajni kvalitet života postoji u svim svetskim kulturama i u svim se vremenima ispoljavalo kroz usmena predanja i pisanu umetnost, a prividno je narušeno u modernim i postmodernim obrascima zapadne kulture koja je zauzela ironijski stav prema svemu: istoriji, vremenu, priči, realizmu, stvarnosti, istini, veri, i oglasila se teorijom i praksom apsurda, posvemašnjim skepticizmom, tezom o virtuelnosti sveta i cinizmom floskule da su sve priče već ispričane pa samim tim i suvišne. Međutim, dokazujući ovakav katastrofični kraj svega, i oni koji ga dokazuju čine to filozofskim, teorijskim i umetničkim tekstovima, dakle pričom impliciraju i ekspliciraju kraj priče, manje ili više priznajući nonsens takve pozicije. Stoga je pozicija umerenog optimizma, na kojoj po meni istrajava i Gordana Kuić, iskrenija i logičnija od one koju zastupaju gurui virtuelnih maglina i praznine.

Strast i seta, energija i lakoća, umeće izbora bitnih i dragocenih detalja, umeće prirodnog dijaloga i autentičnih opisa odlikuju Gordanine priče bez obzira da li one govore o Jevrejima, Srbima, Amerikancima ili inima, o svojim književnim junacima koje je njena fikcija već odavno ustoličila u našoj čitalačkoj realnosti, o svojim precima, prijateljima, poznanicima, o svom ocu, o ex-Jugoslaviji, o Balkanu, Evropi, svetu, o sebi nekadašnjoj i sadašnjoj. Sve su njene uloge, tek sad to primećujem kada sam napisala, u znaku nekoliko P (ona je posmatrač, putnik, pripovedač i prenosilac nasleđenih ili ličnih iskustava iz života i sveta imaginacije), i sve ih ona ujedinjuje bez grča, poze, mistifikacije i gordosti koje lako zahvate popularne pisce i vremenom ih udalje upravo od onih čitalaca koji vole iskrenost, neposrednost, jednostavnost i uverljivost u pripovedanju. Njene su priče u punom smislu te reči internacionalne, multikulturalne i mnogojezične jer su njen duh, svest i intima, njeno nasleđe, lektire, prijateljstva i svakodnevica takvi. Njene su priče gospodstvene, suzdržane i kada ništa ne kriju, otmene i kada gledaju bedu i prostotu, osećajne i humane uprkos današnjim vremenima kada su ovi pojmovi prokaženi i izloženi podsmehu, nepatetične i kada ih prožme tuga, bol, strah, uverljive i kada su bizarne i tajanstvene, mirne i kada su kritične ili ironične. Ne oduzimajući ništa od autentičnosti i raznolikosti svojih junaka koji doživljavaju tragedije, lomove, metamorfoze, uspone i padove, obične i čudesne stvari, Gordana Kuić uspeva da svi oni ostanu samosvojni, u književnom smislu individualizovani i motivisani, ali da nad njenim pričama lebdi aura spisateljičinog ličnog pečata i njenog nepokolebljivog, doslednog, pa stoga i vrlo prepoznatljivog pogleda na svet. A taj pogled je mudar, pronicljiv i kada je uperen nekoliko vekova unazad ili čak čitav milenijum unapred, usredsređen na konstante u ljudskoj prirodi kojoj svako vreme nameće svoje, drugačije breme i svoje istorijske, ideološke, društvene, tehnološke i druge izazove koji su spoljnje sile u odnosu na mikrokosmos unutar svakog pojedinca. I dok makrokosmos ne posustajući i ne odustajući ređa evolucije i revolucije, egzoduse i genocide, ratove i mirove, zločine i pošasti, epidemije i pandemije, inkvizicije i tranzicije, mikrokosmos u čoveku svojim malim zemljotresima i velikim snovima teži prevashodno opstanku, a potom "sitnicama" kao što su ljubav, sreća, porodični mir, lepota malih stvari, radost davanja i primanja, stvaralaštvo itd. Preživeti prvo a sačuvati drugo izgleda nemoguće, ali da je zaista nemoguće na planeti već odavno ne bi bilo ne samo ljudi već ne bi bilo ničega. Taj minimum opreznog optimizma, ta luča mikrokozma prenosi se i na čitaoce Gordaninih priča, koji su na smešanost tuge i radosti, zla i dobra, svetlosti i tame navikli poklanjajući dugogodišnju pažnju i vreme njenim romanima.

Namerno večeras neću da prepričavam, izdvajam i analiziram bilo koju pojedinačnu priču iz ove knjige mada je i takav pristup izazovan i legitiman; neću jer kada gađate u jednu metu promašite sve ostalo. Mislim da je dovoljno što ste dve-tri priče čuli kao uvertiru u sve ostale, a ako vam ovaj panoramski pogled na svu različitost i suštinsku vrednost Preostalih priča ičemu posluži dok ih budete čitali i razmišljali o njima, smatraću svoju književnokritičarsku ulogu barem malčice korisnom. Gordani Kuić je, po mom sudu, bilo lako da se retorski ponada kako između šezdesetdva atributa kojim vas je uvela u ovu knjigu nema još jednog - dosadne priče. Kritičaru je mnogo teže da se ponada da, po prirodi njegovog posla, u njegovom izlaganju nema bar nekoliko dosadnih rečenica. Predlažem vam da ih što pre zaboravite i uronite u Preostale priče u kojima ćete, kao i ja, sigurno uživati.


Dražan Gunjača, Pula, 2009.
Preostale priče

„Preostale priče“ svojim nazivom govore da su dio nečega što se već desilo, što je većim dijelom ispričano, ali eto, one su iz nekog razloga „preostale“. Ja, naravno, nisam objektivan čitatelj jer sam poklonik Gordaninog pisanja, ali to ovdje nije nedostatak. To je ovdje prednost jer tako ne propuštamo nijedan trenutak zadovoljstva kojeg nam pričinjava čitanje ove izvanredne knjige.

Svaka Gordanina priča tvori svijet za sebe, duboko usidren u zatečenoj stvarnosti koju Gordana ne pokušava promijeniti jer zna da to nije moguće, nego se pokušava prilagoditi njoj a pri tom zadržati sebe. Toliko da se može prepoznati i nakon prilagođavanja. Njeni likovi, uvijek nekako na rubu gubitništva, počev od male Irene, preko šeprtljavog gorostasa Svete do grada Jeruzalema i Done Gracije Nasi Mendes ili Beatriče de Luna (kako se komu dopada, što bi rekla spisateljica), poručuju kako naši svjetovi nisu jednobojni, jednobrazni, nisu ni toliko isključivi kako ih neki od nas, ostrašćeni predrasudama, doživljavaju, ali nisu ni daleko od te isključivosti dok god ima onih koji strastveno zloupotrebljavaju te iste predrasude… Kako zapravo ništa nije toliko ni dobro ni loše da ne može biti još bolje ili gore. Gordana kroz svoje likove poručuje kako je na nama da li će nam biti bolje ili gore. Možda je izlaz u poruci napaćenog grada da konačno naučimo dijeliti ono što imamo…

Usto, priče obiluju brojnim povijesnim bizarnostima, koje su same po sebi zanimljive i vrlo znalački tematizirane, počev od Jovana iz Buenos Airesa kojeg je život pretvorio u malu povijesnu digresiju, do Milivoja kojeg je ljubav prema Rusima pretvorila u Sergeja…

Zapravo, s godinama sam razvio jednostavan ali nepogrešiv način vrednovanja neke knjige. Ako se dobro osjećam dok je čitam i kad je pročitam, onda je knjiga dobra. Ako danima nakon čitanja još uvijek razgovaram s njenim likovima, onda je knjiga vrlo dobra. Ako se s nekim od tih likova sprijateljim, knjiga je odlična. Eto, u ovoj knjizi sam pronašao nekoliko prijatelja.

Ova nas knjiga čini malo boljima nego što smo to bili prije čitanja. Nije to tako malo u ova sumorna vremena.

Dapače.

Pula, studeni 2009.


Igor Mandić, književni kritičar
NIN, 20. decembar 1987., Zagreb
Miris kiše na Balkanu, Vuk Karadžić, Beograd, 1986.

Savremeni roman
JEVREJSTVO

Svaki pripovjedač instinktivno želi zasnovati svoju “obiteljsku književnost”. Bolje rečeno, pravim se pripovjedačem posteje tek kad se nadvladaju takve pretenzije. Jer, samo je malobrojnim prozaistima pošlo za rukom da u svojim prvim dijelima savladaju težinu svoje familije, koja im se čini dostojnom da bude ovjekovječena. Obiteljska književnost po tome je prilično riskantna, jer autor obično ne procijenjuje najbolje koliko je njegov obiteljski mikrosvijet važan i obavezan za druge.

No, kada obitelj već sama pripada jednom izdvojenom svijetu, onda je njen kroničar pomalo u privilegovanoj poziciji: ono što je strogo familijarno dobija i neka druga značenja. Na primjer: poseban historijski status Jevreja kao da svakoga njihovog pisca obavezuje da automatski bude svjedok i tumač dijaspore i genocida, ma iz kojeg aspekta. Teško se othrvati takvom pozivu, koji zbog svoje ozbiljnosti može često nadići piščeve kapacitete.

Opisujući historijat tokom sedamdesetak godina “svoje” očito ne baš imaginarne obitelji, Gordana Kuić u Mirisu kiše na Balkanu ipak se nije dala zavesti pretjeranim ambicijama.

U širokim kroničarskim obrisima Gordana Kuić prati događaje koje proživljava jedna jevrejska obitelj nastanjena u Sarajevu i to od izbijanja Prvog svjetskog rata pa do oslobođenja nakon Drugog. “Naše” Sefarde – španske i portugalske Jevreje – obilježavala je slična sudbina kao i njihove sunarodnike širom svijeta, ali autorica nije teđila za nekom globalnom slikom. Jednostavno, ona je pedantno oslikala moralno-psihološke portrete jedne sefardske familije, sve one sitne svakodnevne događaje koji su bili toliko važni na privatnome planu, njihovo miješanje sa inovjercima, te toleranciju koja ih je pronijela do novijega vremena.

Za Savez jevrejskih opština ova proza ima gotovo dokumentarnu vrijednost – naročito zbog reaktualiziranja ladino jezika - ali i bilo koji čitalac, željan lako i prirodno ispričane zanimljive kronike jednog posebnoga svijeta, može uz ovo dijelo provesti ugodne trenutke.


Predrag Lazarević, književni kritičar
Odijek, decembar 1986.
Miris kiše na balkanu, Vuk Karadžić, Beograd, 1986.

KADA SAM pročlitao roman Gordane Kuić: Miris kiše na Balkanu, prvo što mi se nametnulo bilo je pitanje smisla njegovog naslova, ili preciznije, odnosa naslova i teksta koji označava. Ukoliko je tačno da "naslov umetničkog dela upućuje često mnogo više na prihvaćeni kod nego na sadržaj poruke", pitanje se samo modifikuje i glasi: na kakav kod upućuje čitaoca Gordana Kuić kada svom prvom romanu — koji vremenski obuhvata dva svetska rata i mir omeđen njima, a bavi se sudbinom jedne sarajevske sefardske porodice — daje naslov: Miris kiše na Balkanu? Svaki čitalac morao je naslovnu sintagmu zapaziti u nostalgičnim, pariskim sećanjima balerine i modistkinje Rikice Salom na rodno Sarajevo: „'Da', mrmljala je, 'miris kiše na Balkanu, to je nešto sasvim posebno'« (224). Ali, čini mi se da bi kod izveden iz odrednice da je ona "volela kišu" bio suviše pojednostavljen, pa bi odgovor na postavljeno pitanje trebalo potražiti u pismu koje Rikica, osam godina nakon pariskog intermeca, piše iz svog ratnog skloništa sestri i zetu povodom rođenja njihove kćeri; "Želim joj život u svetu kome će moći da veruje, kao i da bude ponosna što joj je otac Srbin, što joj je majka Jevrejka i što je rođena na Balkanu. Kakva sreća što se sada rodila, pa je toliko malena da ne može ništa zapamtiti. Inače,' nastavljala je, 'ovde pada kisa, a kiša na Balkanu, valjda više nego i'đe na svijetu, stvara veliko blato.“ (452-453). Pažljiv čitalac odmah će u ovom subjektivnom iskazu primetiti dva sloja: sloj proponirane budućnosti u formi želje da se postojeće promeni, i sloj odurne stvarnosti koju je sreća ne zapamtiti. A stvarnost, samo pomenuta u pismu Riki Salom, nazire se u rečeniici o vremenskim prilikama u selu Grbarvče, gde se skrivala pod tuđim imenom. Zapravo, drugi ideo rečenice, konotacijama koje izaziva u kontekstu celine, mameće se kao poetska slika zamršenih balkanskih prilika. Nije nimalo slučajno da pomenute slojeve pisma povezuje samo jedna reč: Balkan, a pismo s naslovom još i reč kiša, dok se reč miris samo preko metonimijskog odnosa pojmova: kiša — blato može povezati s blatnim isparenjima. Veza očigledno postoji, pa se nameće novo pilanje: na kakav pristup romanu obavezuje šifra koja se krije u naslovu i navedenim tekstovima s kojim on korespondira ? Do odgovora na ovako formulisano pitanje može se doći jedino analizom Rikicinog pisma u svetlu njenog afiniteta prema kiši i to pisma posmatranog kao lirski iskaz. Naravno, analizu treba početi od ključne reči: Balkan. Kada je rečenica u prezentu ta reč se vezuje s rečju blato, a kada je u optativu, stoji uz reč ponos. U gradaciji želja upućenih tek rođenom detetu, želja da se ponosi svojim balkanskim poreklom predstavlja klimaks...

Delo je nastalo na osnovu autentičnih događaja koji su u formi porodičnog predanja doprli do Gordane Kuić. Sudbina porodice Salom ukazala joj se ne samo kao simptom određenog vremea, već i kao model trajanja i raslojavanja jedne seferdske porodice u prostorima istorijski ćudljivog Balkana. Privukla ju je dijalektika žilavog, tvrdokornog ćuvanja tradicije i neminovnosti urastanja u novu sredimu i nove uslove, zainteresovao ju je, u stvari, reciprocitet uticaja koji pripadnike te sredine čine izuzetno slojevitim ličnostima. Iako su svi događaji vezani za urbane prostore (Sarajevo, Beograd, Zagreb, Split, Pariz), Kuićeva ih, kad god se ukaže prilika, povezuje s tradicionalnim narodnim običajima. Te folklorne interpolacije nisu dekorativni detalja, već ishodište konfesionalnoetničkih osovina likova, onih osobina koje se zajiedničkim življenjem amalgamiraju.

U prvom delu romana porodica Salom tretirana je kao kompaktna celina, pa se o njenim članovima govori simultano, s tim što u centar interesovanja uvek izbija onaj član koji iskoračuje iz tradicionalno zatvorenog porodičnog kruga. Sinteza prvog dela uspelo je ostvarena u poglavlju Kraj jednog vremena (odeljak Osvrti). Njegova struktura podudara se s rituailom seldmodnevne žalosti za mamom Esterom, koja je bila „pobornik starih shvatanja i prvi prihvatitelj novih“ (263). Članovi porodice poslednji put su na okupu. Otegnuti ritual podrazumeva kontemplaciju, a to omogućava da se u zgusnutom obliku ispolje karakterne razlike među članovima porodice, dok se njegova razvučenost, kojoj komični detalji daju ljudsku dimenziju, ukazuje kao ključ za razumevanje pomalo trome i ratzlivene kompozicije pnvog dela romana. Takva kompozicija izvanredno odražava ritam življenja „jednog doba koje su istoričari kasnije obeležili kao period između dva rata (276). To je bilo doba sporih promena i retkih događaja čak i u porodici Salom, čiji su mnogii članovi živeli ispred svog vremena.

U drugom delu romana u kome se događaji nervozno smenjuju, u kome su vihori rata razvejali porodicu Salom na razne strane sveta, težište interesovanja prenosi se na individualne sudbine njenih članova. Ovakva struktura romana neminovno asocira na Hermana Vouka, pa ipak Miris kise na Balkanu suštinski se razlikuje od Vetrova rata. U njemu „sfera najopštijeg istorijskog poklapa sa sferom individualnog, ljudskog“ (456). Naime, istorija, koja egzistira uglavnom u dijalozima i unutrašnjim monolozima likova, a vrlo malo u fabulativnom sloju romana, ima funkciju neke nevidljive pokretačke sile koja se manifestuje isključivo kao „lična sudbina“ likova. Sarajevski atentat je, na primer, u romanu prelomljen kroz svest deteta. On je u prvom trenutku za porodicu Salom čak manje značajan od činjenice da joj se u nastalom metežu izgubila najmlađa kćer, Rikica. Ljudi su — kako reče Miloš Ranković, jedan od likova romana — krpelji, zelepljeni za svoj kukavni život (455). Ali unutar takvog sveta Kuićeva otkriva dikensovski sugestivne detalje koji imaju funkciju kontrapunkta. U istorijski prelomnim trenucima, u doba najcrnjeg razljuđenja, po cenu zivota, javlja se ljudskost, dok komični detalji depatetiziraju i vraćaju u okvire realnosti idealizovane scene porodične prošlosti i ritualne situacije...

Miris klše na Balkanu je igra u kojoj Kuićeva preko ljubavi za svoje likove upoznaje sebe. U životu porodice Salom otkrila je zanimljivu romanesknu strukturu i zato nam nije ponudila roman o jednoj porodici, već roman jedne porodice, koji u sebi sintetizuje arhetipske osobine balkanske stvarnosti. Neusiljeno pripovedanje i nepretenciozna forma uvrštavaju roman Gordane Kuić u ona savremena ostvarenja koja su televizijski relevantna. To ih čini popularnim kod čitalaca, to im je minus kod akademskih kritičara, ali i pretpostavka da svoj drugi život odžive na malim ekranima. Uveren sam da Miris kiše na Balkanu ispunjava sve uslove da postane dobra televizijska serija, pandan najboljim koje uvozimo.


Ljiljana Banićanin, novinar
"Ilustrovana Politika", 19. oktobar. 1996.
ONA PIŠE BESTSELERE
Gordana Kuić: Smiraj dana na Balkanu, Narodna knjiga, Beograd

Gordana Kuić je jedinstven slučaj u našoj književnosti - pisac je nekoliko romana bestselera a pravog kritičkog osvrta na njeno delo nema!

Očigledno je da žena koja piše romane što se čitaju izaziva ozbiljno podozrenje ozbiljnih kritičara, ali da nema tog podozrenja, ozbiljni i važni kritičari nisu stigli da pročitaju njene knjige. Nisu stigli jer još dokazuju da je Ivo Andrić veliki pisac.

Šta onda da radi mali pisac kad kod nas malih kritičara nema - kritičari odmah postaju veliki. Zato mali pisac mora prvo negde drugde da postane veliki da bi ga naš veliki kritičar prepoznao kao velikog.

S ženama piscima je tek situacija zamršena. Njih, dok su male i beziačajne, veliki kritičari ne primećuju. Kad se svojim delom izbore za čitaoce, veliki kritičari se ozbiljno naljute: kako neko čita onog na kog im on, veliki kritičar, nije ukazao!

Romani Gordane Kuić se mogu voleti ili ne voleti, ali im se ne može osporavati postojanje, što književna kritika, ne pominjući ih, to upravo pokušava da učini. U doba kad se sve manje čita (mada se sve više piše) pojava pisca koji zaredom piše bestselere (25.000 prodatih pimeraka) trebalo bi bar da probudi znatiželju književnih kritičara: daj da vidim ko to tamo piše bestselere?

Dela Gordane Kuić su zanimljiva za čitanje što posebno otežava njenu sktuaciju - tako nešto važni kritičari dozvoljavaju samo stranim piscima i to onim koje je svetska kritika već priznala. Najpoželjnije je da strani pisac koji piše zanimljive romane pre toga dobije Nobelovu nagradu.


Za ovoliko nepriznavanje njene literature sama spisataljica je najviše kriva: ona igra ulogu samoizolovanog samca u domaćoj literaturi, a stranac nikad nije uključen u igru „ko će kome do svoj svome".

Ali, kako književnost postoji zahvaljujući piscima a ne kritičarima, a živi zahvaljujući čitaocima, to Gordana Kuić nastavlja vredno da obavlja svoj posao - objavila je već treći deo svoje trilogije.

Smiraj dana na Balkanu je sasvim žensko štivo. Počinje nepogrešivim opisom žene u poznim četrdesetim godinama. Sve je tu odmereno, s izvesnom uzdržanošću, bez intimnosti koja bi vodila u patetiku — jer glavna junakinja izlazi iz bolnice i razmišlja o starosti, a razmišljanja o starosti mnoge pisce odvuku u patetiku. Romansijerka se oslobađa melodrame na jednostavan način - ona ispriča vic: .... Na rastanku jedan prijatelj veli drugom: „Neka ti Bog da mnogo problema“ „Kako... problema!?“ začudi se ovaj. „Lepo, ako imaš samo jedan, onda znači da si bolestan“.

Spisateljica o svojoj zemlji razmišlja ovako: „Ova zemlja je bolesna i ne sme da bude ostavaljena sama“. Za objašnjenje onog što se dogodilo u njenoj domovini oslanja se na Ničea: „Prećutkivana istmna postaje otrovna“. „Da li se zbog prečutkivanih istina mojoj zemlji dešava ova pokora?" — pita se ona.

Roman krasi jednostavnost jezika srpskog bez uvezenih poštalapica i krajnje je zanimljivo štivo. Moglo bi poslužiti kao savršena podloga za film - ali filmski reditelji su u našoj zemlji muškarci, a oni ne čitaju žene pisce. Mada, koliko sam zapazila, muški pisci se samo međusobno čitaju. Pravi čktaoici i to ne samo u našoj zemlji, jesu žene.

Knjigu za čitanje stoga preporučujem ženama. To čini jedna ozbiljna čitateljka uz savet: slobodno čitajte zanimljive knjige. Jer i zanimljive knjige mogu biti dobre - a to vam ozbiljni važni krktičari nikad neće priznati.


Ljiljana Šop, književni kritičar
Srpska reč, 26. decembar, 1996.
DUHOVI NAD BALKANOM

Gordana Kuić je, kao pisac, sazrevala zajedno sa svojim delom, koje je započela pre jednu deceniju, nepretenciozno i u velikoj meri izvan modernih, eksperimentalnih i od kritike blagoslovenih tokova savremene književnosti, kao neku vrstu duga sebi, svojoj porodici i narodu svog porekla, sefardskim Jevrejima. Tako je nastala tetralogija na oko 2.000 stranica, s jedne strane gotovo prećutana u smislu zvaničnog kritičkog vrednovanja sa bilo kakvim predznakom, a s druge neuobičajeno popularna u širokoj čitalačkoj publici.

Ako je kritiku odbila realističnost, jednostavnost, iskrenost i hronološka jednosmernost u pripovedanju Gordane Kuić, onda je sasvim sigurno da su upravo ove osobine, karakteritične za tri dela upravo okončane tetralogije, pridobile za Miris kiše, Cvat lipe i Smiraj dana na Balkanu ljubitelje klasičnih romansijerskih priča kojima je polazište autentičan život i njegov hronološki tok nepodložan stvaralačkim ekshibicijama.

Težište spisateljičinih interesovanja lagano se, ipak, pomeralo, i u žanrovskom smislu, od klasičnog porodičnog romana (Miris kiše na Balkanu), preko društvenog romana (Cvat lipe na Balkanu) i ljubavnog romana (Smiraj dana na Balkanu),do fantazmagoričnog ukrštaja prethodnih sa novim žanrovima, do maštovite igre u kojoj Gordana Kuić i parodira neke doskora tretirane žanrove i osvaja nove, mahom smatrane lakim ili nižim, čineći ih ozbiljnim i oneobičenim osnovnom pripovedačkom pozicijom junakinje, koja se nalazi s onu stranu života, izvan "Sveta PokretnihTela".

Balkansku trilogiju, koja je obuhvatila ovaj vek po meri svesnog, savesnog i namernog realizma, u čiju je pripovedačku magiju Gordana Kuić verovala, četvrtim romanom Duhovi nad Balkanom spisateljica se izmešta iz realističkih okova, hronoloških zakonitosti, obaveza prema psihološkoj motivaciji sopstvenih likova, tvoreći jednu modernu verziju žanra starog 2.500 godina, satirske drame ili igre. Stoga su glavni akteri ove četvrte, završne predstave dramske tetralogije, posle tri tragedije - mrtva Vera Korać i ništa manje živ Huan Garsija Galan de Olivares, lik koji se kroz trilogiju pomaljao kao enigma, senka, san, igra, priviđenje, duh, ali i kao potencijalni predak, onaj koji spaja špansku i balkansku "epizodiju" porodičnog stabla i petvekovne sefardske golgote. U ambicioznoj, temperamentnoj i književno relevantnoj romansijerskoj završnici, koja zatvara krug ne samo balkanske epopeje mnoštva junaka, već i sudbinski krug naciona prognanog pre 504 godine iz Španije, Olivares biva ključ za razumevanje prošlosti, ali i autorkin alter ego u "upravljanju" budućnošću, njena podsvest i njeno nesvesno znanje, njena imaginacija, dobri duh njene kreacije.

U prošlost stariju od pet vekova, kao i u budućnost "staru" jednu deceniju a zatim jedan vek, otiskuju se junaci Duhova nad Balkanom po novoustanovljenim, tajanstvenim i urnebesnim pravilima jedne stvaralačke igre koja se pridržava sopstvenih unutrašnjih zakonitosti smešne i tužne, raspusne i kontrolisane, ironične i orgijastične logike. Pod singerovskom pretpostavkom da "postoji neka arhiva u kosmosu gde je sve bilo zabeleženo i zapamćeno", Koraćeva lebdi između upoznavanja onostranog i prirodne želje smrtnika da još barem izvesno vreme bude ovde i vidi ponašanje, sudbinu i budućnost onih sa kojima je delila život. Uprkos tome što suštinske razmene iskustava između dva sveta nema, jer spisateljica u nju ne veruje, priča otvara jedan suptilni prostor superiornog sagledavanja života iz metafizičkog ugla, ili pak iz ugla futurističkog pesimizma ili optimizma.

Dok je balkanska trilogija bila sva u znaku običnih života običnih ljudi u potrazi za mrvicama sreće shvaćene kao ljubav, najnoviji roman Gordane Kuić stavlja težište na dramu spoznaje, onu koja dohodi iz posredovanog, knjiškog ili kakvog drugačijeg iskustva. Zato junaci Duhova nad Balkanom neretko misle ili govore citatima iz knjiga, filmova, novina, stripova, radio i televizijskih emisija, vešto, funkcionalno, duhovito, razložno inkorporiranih u osnovni tok priče i radnje.

Kuićeva poseduje neiscrpnu energiju romansijera praktičara koji o teorijskim aspektima pripovedanja prividno ne razmišlja, ali ih intuitnvno oseća kao bitan element stvaralačke strategije i poetike. Zato njen najnoviji roman neusiljeno balansira između pouzdano osmišljene konstrukcije, čija arhitektonika ponajviše korespondira recimo sa Pekićevim Zlatnim runom, delom najčešće citiranim u Duhovima nad Balkanom - i punoće i životnosti svakodnevlja kao osnovnog motiva za pripovedni čin.

Duhovi nad Balkanom su, verujem, ona knjiga koja će, ako bude dobro i pažljivo pročitana, razvejati neke sumnje i predrasude koje mnogi imaju kada je reč o romanima popularnim u veoma širokom krugu tzv. običnih čitalaca.


Predrag Palavestra, akademik
Iz antologije “Jevrejski pisci u srpskoj književnosti”
Izdavač: Institut za književnost i umetnost, 1998.

Dobar prijem kod čitalaca stekli su romani Gordane Kuić (1942.) – tetralogija Miris kiše na Balkanu (1986.), Cvat lipe na Balkanu (1991.), Smiraj dana na Balkanu (1995.), i Duhovi nad Balkanom (1997.). Pisani lako i jednostavno, raspričano, bez strogosti i gustine, romani Gordane Kuić poštuju sva klasična pravila hroničarskog pripovedanja: obilje detalja, linearno vođenje fabule i neposredno kazivanje kroz koje naviru raznovrsni likovi, brojne privatne sudbine i rasuti znaci prepoznatljivog vremena. Podešene žanru porodičnog i građanskog romana, te knjige imaju nešto od prisne prostodušnosti kakvu publika još uvek rado prihvata, kao što je ranije sarajevska sefardska sredina prihvatala sve što je pisala popularna Laura Papo Bohoreta, inače tetka Gordane Kuić.

Zasnovani delimično na stvarnim događajima i istorijskim ličnostima, romani Gordane Kuić povezuju dva važna sedišta balkanskih Sefarda – Sarajevo i Beograd, gradove odakle su krenuli i kuda se vraćaju junaci njenih romana. Zbivanja se protežu u rasponu dužem od pola stoleća, tako da obimna balkanska tetralogije Gordane Kuić na svojkih 2.000 stranica obuhvata jevfrejsko-srpsku sredinu od vremena pre Drugog svetskog rata do građanskog rata u Bosni. Urbanog sadržaja na odnosima koja počivaju na srodstvima, ljubavima, brakovima, stradanjima i potucanjima Jevreja i Srba, njeni romani prvenstveno obrađuju život u građanskim krugovima. Tu se govore razni jezici, tu se rado i često putuje, susreću se bezbrojni ljudi i glavne životne teme nalaze isključivo u okvirima porodičnih, društvenih i intelektualnih dodira. U preobilju likova i mnoštvu epizoda, romani Gordane Kuić neprimetno održavaju jedinstvenu unutrašnju nit koju čini osobena balkanska jevrejska nostalgija, jaka duhovna i emotivna vezanost sarajevskih i beogradskih Jevreja za zavičaj. U romanima Gordane Kuić Jevreji se javljaju kao nosioci tradicionalnih građanskih i urbanih vrednosti i plemenitih starosedelačkih spona među ljudima koji su na istome tlu dugo delili zajedničku kob.


Aleksandar Jerkov, književni kritičar
Žensko pisanje: Gordana Kuić
CVAT KNJIGE NA BALKANU
Vreme, 2. septembar, 2000.

Postoje mnogi razlozi da se književnom stvaralaštvu žena u srpskoj literaturi posveti veća pažnja. To je zadatak koji je nedeljnik Vreme postavio kao izazov pred Aleksandra Jerkova.

Nedopustiva književna laž, kaže Džonatan Gardner, počiva na iluziji kako za svaku ženu postoji idealan muškarac i da joj je, kao u romanima Džejn Osten, uprkos svim preprekama, suđen susret sa njim. Sentimentalizam ove vrste književnosti čini da se usred istorijskih tragedija i svakovrsnih propasti odigravaju upravo takvi susreti i da je to ono o čemu vredi govoriti: o muci opstanka i velikoj ljubavi. Prva dva romana Gordane Kuić, Miris kiše na Balkanu (1986.) i Cvat lipe na Balkanu (1992.) brojnim izdanjima obeležila su populamu srpsku prozu na razmedi ne samo dve decenije nego, što je mnogo važnije, dve epohe. Da li je ova književna laž osnovni razlog što su toliko čitani?

Gordana Kuić prati u svojim romanima istoriju porodice Salom u kojoj se zbog velike ljubavi krše tabui jevrejske zajednice. To je izrazito ženska priča u kojoj su čak i sinovi iste porodice prognani na marginu događaja. Ljubavi koje izdržavaju izazove nerazumevanja i istori]skih neprilika obuhvataju period kojim dominiraju dva svetska rata, fašistički genocid i veliki ideološki preokret u novoj, socijalističkoj Jugoslaviji, ali sentimentalizam prikriva pravu tragediju. Jedino što se sa njom može porediti jeste lik moćnog muškarca spremnog da se izbori sa svakim izazovom i zaštiti svoju izabranicu, ili lik otresite i slobodne žene sposobne i voljne da pogleda u oči sudbini i da se sa njom bori, bez odustajanja.

Romani su brižljivo povezani nitima fabule, kompozidjom i detaljma, čak i simboličnim naslovima. Smiraj dana na Balkanu (1995.) skrivenog pripovedača prethodna dva romana dovodi u prvi plan. Posledice su mnoge, poput promene tačke gledišta od hronike do introspekcije, od etnografskog materijala, sefardskih izreka i pesanna do svetske književnosti; jevrejska tradicija, koja je bila pozadina svih dogadjanja, ustupa mesto široj slici savremene kulture. Dok se raspada Jugoslavija, balkanski priniitivizam i skučenost suprotstavljeni su savremenoj kulturi, individualizmu i odgovomosti. U takvom ambijentu heroizam ljubavi iz prethodna dva toma završava kao zabluda žene na kraju srednjih godina. Kada prave ljubavi nema, onda je smrt moguća, i glavna junakinja gine, vrlo neubedljivo, od bombe bačene u uličnom obračunu usred Beograda.

Proza Gordane Kuić književnom simbolizacijom i gradenjem likova uspeva da prekorači granice žanra. Vezanost za isti književni svet vratila je Gordanu Kuić u novom romanu Legenda o Luni Levi (1999.) na priču o sefardskom izgnanstvu. U njemu pomoćnik velikog španskog inkvizitora Huan prepoznaje svoju pravu veru i prihvata sudbinu izgnanika Solomona, što je uvod u avanturističko-ljubavni zaplet u kojem, kao što to žanr zahteva, čak i gusari imaju svoju ulogu. Naposletku Orlu-paša, zapravo Marko Orlović, sa Solomonovom ćerkom Lunom beži iz Carigrada u Dubrovnik. Roman slavi jevrejstvo, ali i potpunu versku toleranciju. Uz lepu i populamu istoriju sefardskih Jevreja, rekonkviste i inkvizicije, turskog carstva i trgovine na Mediteranu, Gordana Kuić se vratila najboljim stranama svoje proze i zadovoljavajući obrazac populame ljubavne priče, napisala roman koji vrlinu egzotičnog i nepoznatog spaja sa prepoznatljivim i očekivanim. U njemu se, takođe, pronalazi mera ženske sudbine kao posvećenosti ljubavi i muškarcu i odvažnog traganja za sopstvenim karakterom i slobodom.

U savremenoj srpskoj književnosti ima mesta za populamu prozu kakva se rado čita u svim savremenim kulturama, utoliko pre ako ona predstavlja i doprinos srpskoj jevrejskoj književnosti u XX veku. Ovakva dela ne menjaju istoriju književnosti, ali su most izmedu trivijalnih žanrova i savremene književne produkcije. U književnosti u kojoj većina pisaca sebe smatra mogućim nobelovcem, samo za sada nedovoljno uočenim, dobrodošle su popularne knjige ove vrste. One imaju i blagu poučnu crtu i govore o ljudskim vrednostima koje se u vihoru života i vremenima velikih stradanja, kao što je ovo naše, lako zaboravljaju. Zato, ako nemaju višak ambicija koje ih kvare i iznutra onemogućavaju, ovakva dela su dobrodošlo populamo štivo.


Ljiljana Šop, književni kritičar
Srpska reč, 6. novembar 2002.
ŽIVOT (NI)JE BAJKA
Bajka o Benjaminu Baruhu
Narodna knjiga, 2002.

Kao što postoje oni što vole istoriju, politiku, trgovinu ili šta drugo, tako postoje oni koji vole bajke. Ne vidim, ili barem sve manje vidim zašto bi voleti politiku, biznis ili ekologiju, bilo savremeno, a voleti bajke bilo zastarelo, niti zašto bi pozitivan odnos prema prvom bio izraz realizma, a prema drugom naivnosti i infantilnosti.

Čak sam sklona uverenju da su čoveku modernog senzibiliteta, dakle umornom, neurotičnom, zgađenom nad istorijom i raspamećenom savremenošću, svedokom apsurda, bajke potrebnije nego njegovom pretku koji je bio u bližem dosluhu sa prirodom, neopterećen plodovima tehnologije i terorom brzine. Drevnost bajki i njihova žilavost, rasprostranjenost među svim narodima i u svim vremenima, komunikativnost motiva i istovetnost ili sličnost motiva i strukture bajke, kao i ozbiljnost u proučavanju i pisanju bajki u najnebajkovitijem od svih vremena, dvadesetom veku, potvrda je da ljudski rod bez bajki ne može ni kada može ili mora bez mnogo čega drugog. Bajka je ta koja baje ili pripoveda o strahu i nadi, o neiscrpnim vidovima zla i o bezgraničnoj veri u pobedu dobra, o opasnosti od života i prevazilaženju smrti. U bajkama se dokazuje identitet dokazivanjem veštine, hrabrosti, spretnosti, domišljatosti, upornosti, mudrosti, izdržljivosti; u bajci se biva nagrađen nakon muka, nepravdi i zla; u bajci se postiže i dostiže zaslužena sreća i viša pravda. Bajka je ta koja nudi rasplet po meri ljudskih potreba i želja, obećava posle silnih muka i peripetija sreću, ljubav, blagostanje i mir do kraja života, ako kraja ima.

Sve je ovo imala na umu Gordana Kuić pišući Bajku o Benjaminu Baruhu, svoj šesti roman iliti šesti tom sage o sefardskim Jevrejima, koja obuhvata pet vekova stradanja, progona, seoba, pogroma, i uvek ponovnih zasnivanja zajednica „istočno od zapada i severno od juga". Ni pozamašni teret istorije koju pripoveda, ni porodično, ni lično iskustao spisateljice ne bi se mogli imenovati bajkom ako se ova shvata površno, poje-dnostavljeno, u kolokvijalnom značenju pojma neverovatne i nemoguće priče sa obaveznim hepiendom. Ali, ako se zna šta je uistinu bajka kao književna forma, ako se poznaju zakonitosti njenog književnog oblikovanja i stila (da pomenemo samo Arne-Tomsona, Propa, Maksa Litija, Meletinskog i našeg Bitija, od brojnih teoretičara bajke), onda će biti jasno da je Gordana Kuić odista napisala bajku, a ne samo tako naslovila svoj novi roman, kao što se ni prethodni ne zove slučajno Legenda o Luni Levi, te da ovakvo opredeljenje ima duboke psihološke i stvaralačke razloge i konotacije, a ne banalnu bestselersku motivaciju.

Gordana Kuić je sačuvala i usavršila sve odlike dosadašnjeg svog pripovedanja (lakoća, jednostavnost, urbanost, humor, iskričavi dijalozi, mnoštvo likova, obilje detalja, plastičnost opisa), pridodavši sada tome iskustvo komponovanja celine i funkcionalnog utkivanja citata, karakteristično za
Duhove nad Balkanom, složeniji i moderniji roman od ostalih kojima je zadobila široku i vernu čitalačku publiku. Dosledna svojoj pripovedačkoj prirodi koja bi se najtačnije mogla opisati kao šeherezadinska, okrenuta istim temama, motivima, ambijentima i likovima od kojih je već sagradila svoj realni i izmaštani literarni svet, ona ovoga puta, po svim pravilima književne bajke, prati sudbine junaka iz četiri jevrejske porodice (Baruh, Perera, Atijas i Albinun), jednog Srbina (Đorđe Vujičin) i jedne Španjolke (Emina-Soledad de Kapirinjo), u četiri grada (Dubrovnik, Sarajevo, Travnik, Beograd), a u drugoj polovini sedamnaestoga veka. Bajku pripoveda, odgađajući sopstvenu smrt i zatomljujući strah za sudbinu dva svoja sina, odvedena na prinudni rad u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1942. godine, Laura Papo-Bohoreta, sakrivena u bolnicu, gde je časne sestre pokušavaju spasti od još jednog u beskrajnom nizu pogroma Jevreja.

Gordana Kuić se u svom književnom svetu i svetu svojih junaka oseća kao kod kuće: slobodno, opušteno, raspričano i srećno, premda pripoveda o strašnoj istoriji i lancu tragedija, o večnom lutanju i bezbrojnim, novim počecima. Ovaj kontrast je nemoguće ne videti kao trijumf optimizma, kao izraz i dokaz snage i duhovosti naroda kojem autorka delom pripada, kao pogled na svet koji ulida poštovanje. Predrag Palavestra ovu postojanu nit naziva „prisnom prostodušnošću", a ja bih je, ne suprotstavljajući mu se, nazvala
večnim učenjem života i nepokolebljivom verom u njegov smisao. U temelju tog učenja, vere i smisla jesu ljubav, porodica, tradicija, jezik, umetnost, dobrota. Oni su jezgro opstanka, alfa i omega trajanja, conditio sine qua non i na kolektivnoj i na individualnoj ravni. Intuitivno osetivši daje bajka najprijemčiviji i najpotpuniji okvir za rečeni pogled na svet, Gordana Kuić je i racionalno, poštujući zakonitosti žanra u kome pripoveda, pretočila golem istorijski materijal, hroničarsku i dokumentarnu građu, izmaštane likove i izmišljena zbivanja, u moćni svet bajke i bogatu tradiciju njenih izražajnih mogućnosti i značenja.

Čarobjnjak Benjamin Baruh, travar iz Travnika, oličenje principa dobra, istovremeno je i smešni, nespretni čovečuljak koji se ne snalazi u praktičnom životu, koji ignoriše njegovu materijalnu i materijalističku stranu, koji povezuje junake u vremenu i prostoru, lebdeći kao dobri duh nad svim sudbinama i raštrkanim nitima beskrajne priče. Čuda, čarolije i magija (kao bajkoviti princip), ali i znanje i iskustvo (stvarnosni princip bajke), Benjamin Baruh pretače u svoju ljekarušu. On je neka vrsta preteče savremenih lekara i psihijatara, netipičan Jevrejinu u tipičnim okolnostima ili tipičan Jevrejin u netipičnim okolnostima. Gradeći njegov lik Gordana Kuić je demonstrirala vedrinu, humor, imaginaciju i svoju veru u plemenitost, altruizam i dobrotu kao jedno od načela na kojima počiva život. Po pravilima bajke, Baruh je otac sedam lepih kćeri za koje će se i bez miraza naći sedam valjanih mladoženja, što će mu, neumornom i dugovečnom, biti nagrada za dobra dela koja je činio.

Motivi putovanja, otmica, otkupa iz ropstva, čudotvornih izlečenja, preobraćanja ličnosti, kao i priča o ptici-zaludnici u zlatnom kavezu koja ima svoje viđenje ljudi i pojma slobode - sve su to klasični motivi bajke vešto utkani u svakodnevni život junaka koji opet, zahvaljujući vremenskoj distanci i „večnom ponavljanju istog" dohode do našeg vremena kao svojevrsna bajka.

Iz huka istorije, od kockica stvarnosti (itinerer seoba, katastrofalni dubrovački zemljotres 1667. godine, rekonstrukcija ambijenta i načina života u četiri grada) Gordana Kuić izdvaja trenutak od kojih gradi istoriju privatnog života, u skladu sa viđenjem mnogih savremenih istoričara (pretežno francuskih) da jedino tako i dobijamo pravu, potpunu i objektivnu sliku prošlosti. Raskid sa istorijom shvaćenom kao katalog ratova, vladara i tzv. istorijskih ličnosti, dovodi do novog razumevanja istorije viđene kao celovitost života u određenom vremenu i na određenom prostoru. Upravo takvu jednu, istoriju sefardskih Jevreja, osmišljava i već šesnaest godina ispisuje u romansijerskoj formi Gordana Kuić. To je istorija u kojoj se, kako je tačno i sažeto formulisao Predrag Palavestra, „Jevreji javljaju kao nosioci građanskih i urbanih vrednosti i plemenitih starosedelačkih spona među ljudima koji su na istome tlu dugo delili zajedničku istorijsku kob".

Naravno, jednom ovako krupnom istorijskom, društvenom, internacionalnom i interkonfesionalnom intelektualnom i emotivnom kompleksu može se pristupiti razlIčitim putevima. Gordana Kuić je odabrala svoj u gotovo apsolutnom skladu sa svojom prirodom, pripovedačkom snagom, ukusom, interesovanjima, sa svojom ličnošću i pečatom vlastite porodične tradicije u meri koja čini da je i ona sama, svojim životom i pogledom na svet, jedna od junakinja sage koju je stvorila. Porodica i građansko društvo, dvonarodnost i višejezičnost, ateizam uz neprikosnoveno poštovanje vere i tradicije i punu svest o njihovoj životodajnoj vrednosti, jesu spisateljičina prirodna sredina i jedino mogući veltanšaung.

Pisanje za Gordanu Kuić nije zanat mada ga zna, i nije profesija mada već godinama samo to radi; pisanje je po njoj i za nju radost i muka, dug mrtvima i davanje živima, prenošenje priče (još jednom) s kolena na koleno, skroman prilog velikom trezoru duhovnog i umetničkog blaga koje stiču i stvaraju generacije, narodi, a iznad svega pojedinci ma odakle poticali i ma u šta verovali. Reč je o jedinstvenoj sagi, romanu-moru sačinjenom do sada od šest romana-reka koji pripavedaju o jevrejskoj (španskoj, dubrovačkoj, carigradskoj, balkanskoj...) nostalgiji i suživotu sa brojnim narodima svih vera. Za Gordanu Kuić ova saga očigledno nije okončana. Život je priča i obrnuto.