English


Početna
Biografija
Naslovi
Kritike
Recenzije
Promocije
Intervjui
Pisma
Balet
Video
Novosti







Među pedesetak intervjua datih tokom četvrt veka pisanja,
izabrala sam nekoliko koji su ovde predstavljeni.

Gordana Kuić

Zorica Mutavdžić
Zorica Mutavdžić
Ž. Vojinović
Milica Mila Milosavljević
Vujica Ognjenović
Snezana Lukić



Zorica Mutavdžić

Bazar maj 13. 1988.
MIRIS NEŽNOSTI

Pobeda Ane Gord

Taj roman nikada ne bi ugledao svetlost dana da me jedna prijateljica nije naterala da 1984. godine učestvujem na književnom konkursu Saveza jevrejskih opština u Beogradu. Spakovala sam rukopis zazirući od njegove debljine (pa, svaki bi se žiri uplašio takvog amaterskog pisanja!) - i poslala ga na konkurs. I zaboravila.

Januara 1985. godine - opet ona moja drugarica: "Kupi Politiku!" A tamo, vest: roman potpisan sa Ana Gord (premetnuti slogovi imena Gordana) dobio prvu nagradu! U žiriju su bili poznati pisci: Julija Najman, Filip David i David Albahari. Bila sam van sebe od sreće, s primesom tuge misleći koliko bi moja mama bila srećna da je to doživela. Nje tada nije bilo već tri godine.

Tako je počeo život knjige čiji autor sebe ne smatra piscem. Beogradska izdavačka kuća "Vuk Karadžić" i urednica Zorica Konstantivnoć prihvatili su rukopis i bez skraćivanja ga objavili u tri hiljade primeraka. Iako dosta skupa, knjiga je rasprodata za nekoliko meseci. Autorki su se javljali čitaoci, govorili kako satima čitaju neprekidno, ne mogu da ostave ovo štivo. Živeo je Miris kiše na Balkanu. Autentične priče o jednom iščezlom životu, junaci i, naročito, junakinje čije sudbine i karakteri nisu ocrtani nimalo sentimentalno niti crno-belo, već realno, a sa ljubavlju - privukle su pažnju i savremenog medijuma, televizije. Sarajevski studio pokazao je razumljivo interesovanje za stare i nestale stanovnike svoga grada, koji su nekada davali posebnu draž i boju starinskom Sarajevu čije kiše tako čudesno mirišu.

Scenario po romanu napisao je Filip David. a snimanje uskoro treba da počne. Biće to moderna TV-serija o svetu kome je naš veliki Ivo Andrić u eseju "Na jevrejskom groblju u Sarajevu" posvetio i ove redove:

"Probijam se kroz guste redove grobova, unosim se u obične reči i u poznata i stalno ista prezimena: Abinun, Albahari, Altarac. Atijas, Daniti, Danon. Eškenazi, Finci, Gaon, Kabiljo, Kajon, Kalderon, Kamhi, Katan, Konforti, Kunorti, Levi, Maestro, Ovadija, Ozmo, Pardo, Pesah. Pinto, Salom. A imena njihovih žena često imaju u sebi nešto od muzike i poezije dalekih sunčanih zemalja: Anula, Gentila. Đoja, Rika, Masalta, Luna. Buena, Palomba, Simha. Iza tih reči i slova nazirem mali i živi sefardski svet iz našeg detinjstva... Osećam miris njihovih avlija i čujem njihove žive grlene španske uzvike izmešane sa našim rečima. Svet koga više nema..."

...Tiho prolećno veče u ambijentu oplemenjene, sačuvaie prošlosti. Sve je u ružičastom - zidovi, vrata, tavanica. Na toj nežnoj pozadini ističu se fotografije boje sepije sa početka našeg veka; bucmaste i ljupke devojčice u kitnjastim haljinicama, baka Estera u nošnji sefardskih žena sa neobičnom kapicom „tukadu" na bujnoj kosi. Ta potomkinja bečke Jevrejke, dolutala u Sarajevo da bi se udala za pravog Sefarda, plavooka i svetlih vlasi, rađala je ćerke crnih kovrdža i očiju sjajnih i krupnih kao tamne masline, prave španske lepotice, likom na oca. Leona. Tražimo koren reči Sefard: potiče od jevrejskog imena za Piriiejsko poluostrvo, gde je Španija. Ime jezika „ladino" kojim govore španski Jevreji valjda dolazi od latinskog korena ovoga romanskog jezika u "kome ima i hebrejskih, a kasnije, na našem tlu, i slovenskih i turskih reči...“ Taj zvučni, gotovo iščezli jezik srećemo u izobilju na stranicama knjige Gordane Kuić. Kao da je osećala dug i potrebu da bar nešto od toga jezika zabeleži i sačuva od potpunog zaborava. U romanu, njime se govori o običnim stearima: poslu u modisteraju, ljubavmma i neverstvima. praznicima i jelovniku, savetima upućenim deci, o vajkanju nad gorkom sudbinom i o sreći življenja... Rečju, o životu takozvanih običnih žena.

Pisati kao žena

Kažu da sam nalisala „ženski“ roman. Jesam. A to sam i želela. Drukčije, možda. i bih ni umela. Jer sam žena, zar ne?

Da je žena dokazuje i jednim bizarnim detaljem: piše u kupatilu, za svojim toaletnim stočićem, koji pretvara u pisaći. To je i jedina supermoderna prostorija u stanu, samo njen prostor. Ostalo su uspomene.

Pitamo da li kao pisac, koji „nije pisac" - nastavlja.

Da, završavam poslednju verziju novog romana, možda drugog dela moje „balkanske trilogije", Cvat lipe na Balkanu. Lipa je ovde metafora za ono što je slovensko. I vidim, opet me vuku ženski likovi: drugarice iz moje generacije, ali i moje, već ostarele tetke i njihove dalje sudbine, pa i moj život... Možda će, ako je bude, treća knjiga nositi naslov Smiraj dana na Balkanu. Ali, dotle je još daleko...

Gordaia Kuić je, inače, lingvista, stručnjak za engleski jezik. Radi kao savetnik pri Američkoj ambasadi u Beogradu za programe usavršavanja profesora engleskog jezika u Jugoslaviji. Visoka specijalnost na polju lingvistike i metodike predavanja engleskog jezika i pisanje romana, eto, opstaju uporedo već dve decenije. Kako?

Sve je to iz osećanja duga prema majci koja je uvek mislila samo na druge, nikada na sebe. Koja je umela, čak da žali zarobljene Nemce, kada ih je u jesen 1944. videla, onako jadne u Beogradu. Toj ženskoj nežnosti i ja dugujem sve.


Zorica Mutavdžić
Bazar, Decembar 20. 1991.

Posle neospornog uspeha svog prvog romana Miris kiše na Balkanu, Beograđanka Gordana Kuić je, uz njegovo drugo izdanje, objavila i novi roman Cvat lipe na Balkanu.

Možda je to drugi deo neke „balkanske trilogije"?

- Nadam se da će tako biti. Samo, taj budući, treći deo će malo sačekati...

Kako bi rekao Vladimir Dedijer, potrebna je „istorijska distanca"?

- Pa, da. Čini mi se da sam još mlada za finale. Ali, pisaću „u međuvremenu" (možda će se roman baš tako i zvati). A biće to priča o savremenoj ljubavi.

A šta je sa drugim romanom? Da li je Gordana Kuić ta nežna devojčica Inda, plave kose i zelenih očiju?

Na izvestan način - da. Nije rečeno slučajno da svako čitavog života piše samo jednu knjigu. Smatram da je svaki život roman, ali da teme treba odabrati, učiniti verodostojnim i manje fantastičnim od samog života. Nisam verovala, u vreme dok sam pisala „Miris kiše", kada se kod nas u političkim vrhovima na jevrejstvo gledalo sa podozrenjem, da će ikada biti objavljene te moje beleške. Ali, vremena su se promenila, roman je pre više od četiri godine štampan i - rasprodat. Tako i sada: dok sam u „Cvatu lipe" pisala o „razvlašćenoj buržoaziji", tim nevoljnicima našeg vremena, nisam verovala da će te redove iko štampati...

A ta "razvlašćena buržoazija" je jedan čovek, otac, Srbin, koji, posle ustaškog progona u Sarajevu, jedva preživevši rat uz ženu Jevrejku, postaje, po završetku rata - "narodni neprijatelj". I tako je nastao ovaj roman o patnji i ljubavi nekih ostarelih Romea i Julije; priča o ljudskoj grubosti i zlobi, ali i prijateljstvu.

Primećujemo kako je u romanu upotrebljeno mnogo različitih „jezika" - od Indinog dečjeg tepanja i beogradskog đačkog „slenga" pedesetih godina - do britkog očevog hercegovačkog govora i mešavine mekog sarajevskog žargona i „ladina" Blanke, Riki, Nine... „Ladino" je jezik u izumiranju. Da li ga zna?

Ladino je sefardska varijanta španskog jezika. Napisala sam dijaloge i jezičke "upadice" onako kako su govorili moja majka i tetka. Posle je „supervizor" bio stari gospodin Levi, Sarajlija, jedan od poslednjih iz nekada velike kolonije sarajevskih Jevreja.

Tako je počela život još jedna "knjiga istine" Gordane Kuić, njene istine koja će se, možda, podudariti sa istinama mnogih i postati omiljeno porodično štivo, kao što je postala prethodna i to bez pompe i pohvalnih reči kritike, krčeći put do popularnosti samo preko čitalaca – "od usta do usta"...

I na kraju recimo još i ovo: u sumornim i teškim vremenima u kakvim živimo, priča o staroj lipi će vas na izvestan način razgaliti. Jer, to je priča o porodici koja je spojena najtananijim nitima ljudskim, nitima ljubavi.


Ž. Vojinović
Glas Podrinja, 5. jun, 2003.

• Balet „Miris kiše na Balkanu", nadahnut istoimenim romanom, postavljen je sa velikim uspehom u Sarajevu a izveden je i u Beogradu • „Cvat lipe na Balkanu" objavljivanje je čekao više od dve godine, a govori o odrastanju onih koji su rođeni tokom Drugog svetskog rata • Jugoslavija je zemlja u kojoj sam rođena, u kojoj sam odrasla i koju sam volela, bez obzira na sve njene nedostatke • Moj dug poreklu je dvostruk, a obuhvata koliko sefardske Jevreje po majci, toliko Srbe Mostarce po ocu • Ja sam onakva kakvi su moji romani, to čitaoci najbolje znaju.

Gordana Kuić, rođena 1942. godine, u Beogradu je diplomirala engleski jezik i književnost. Objavila je srpskojevrejsku trilogiju Miris kiše na Balkanu, Cvat lipe na Balkanu i Smiraj dana na Balkanu. Sva tri romana bila su vodeća na listama najčitanijih i najtiražnijih knjiga u „zemlji koje više nema". Duhove nad Balkanom potpisala je 1997. godine, roman koji „i liči i ne liči na prethodne". Novu trilogiju je započela knjigom Legenda o Luni Levi, a nastavila Bajkom o Benjaminu Baruhu, još jednom pričom o nemilosrdnoj istoriji. Sa romanom o travaru iz Travnika, Gordana Kuić je u šabački Kulturni centar stigla 22. maja i razgovor za novine odmah prihvatila. Nismo je pitali o Jerusalimu, hebrejskom Jerušalajimu, koji ima tri hiljade godina istorije a u imenu sadrži reč „šalom" (mir) pa bi mogao biti i Grad mira, već:

• Čitalačkom svetu, gospođo Kuić, 1986. godine darovali ste Miris kiše na Balkanu, a u Šabac ste (istina s kišom) došli tek sa šestom knjigom. Zašto ne ranije?

Odlazim tamo gde me pozovu. U Šabac sam stigla uz zakašnjenje od pet romana, ali uz miris kiše, kao što dolikuje.

• Po Vašem prvom romanu, kojim započinje jedna od najtiražnijih trilogija u srpskoj književnosti, u Sarajevu i Beogradu izvedena je i baletska predstava. Preplitanje stvaralačkih nadahnuća mora da je doživljaj?

Čudesno je rađanje umetničkog dela proisteklog iz sasvim drugačije stvaralačke forme. Balet „Miris kiše na Balkanu" nadahnut istoimenim romanom postavljen je sa velikim uspehom u Narodnom pozorištu u Sarajevu, a potom je gostovao u Beogradu u okviru BEMUSa. Pokret je zamenio reč, muzika stil, a priča se odvijala sa neprikosnovenom jasnoćom pred očima publike. Za mene, nezaboravan doživljaj.

Cvat lipe na Balkanu zamirisaoje 1992, kada se nevreme zahuktavalo na „tom deliću minijaturnog poluostrva oko koga se svet uzmuvao", zar ne?

Cvat lipe na Balkanu je čekao više od dve godine da ugleda svetlo dana usled raspada izdavačke kuće „Vuk Karadžić", ali i zbog teme, naime, propasti građanske klase u posleratnom vremenu, 1945-1965. Roman opisuje život Marka Koraća i njegove porodice, sve nepravde, jade i muke obespravljenih u novonastalom društvenom uređenju, a govori i o odrastanju onih koji su rođeni tokom rata. Dok se, kao što kažete, već novo vreme zahuktavalo.

Smiraj dana na Balkanu došao je 1995. a balkanska nesreća je još trajala. Kako ste je lično podneli?

Jugoslavija je bila zemlja u kojoj sam rođena, u kojoj sam odrasla i koju sam, bez obzira na sve njene nedostatke, volela. Posao kojim sam se bavila vodio me je u sve njene kutke. Bila je to prekrasna zemlja bogata različitostima kako u krajoliku, tako u jezicima i narečjima, kulturama i veroispovestima. U njen raspad dugo nisam uspevala da poverujem. Sada je onako kako je, izgleda, moralo da bude. Mislim da sam u Smiraju dana na Balkanu, romanu koji mi je bilo najteže da napišem, oslikala tugu glavne ličnosti, Vere Korać, izazvanu nadolazećim krvoprolićem i ne samo njeno razočaranje balkanskom stvarnošću već nevericu u istinitost tekućih nesreća.

• Da li su se duhovi prošlosti nad Balkanom smirili, šta nazirete Vi a šta sluti Huan Garsija Galan de Olivares, alias Jovan Galanić?

Zasad jesu, a dokle će, to ćete morati da pitate Huana Garsiju Galana de Olivaresa, alias Jovana Galanića, alias Olivera Garsijana...

• Sazrevajući sa svojim delom, u Šabac ste stigli sa Bajkom o Benjaminu Baruhu pa recite, da li smo došli do bajkolikog Balkana ili je u pitanju svevremenost bajke?

Ako se ne varam, Balkan je retko bio bajkolik, mada i bajka može biti surova i podivljala. Ipak, ona u sebi nosi ono zrno pravde za kojim bi svako slovesno ljudsko biće trebalo da teži. Ona takođe nosi i pouku. Izvući pouku iz prošlih vremena je za svaki narod teško, ali ne i nemoguće.

• Uporedo sa balkanskom, kao sefardski izdanak, ispisujete jevrejsku epopeju: da li je to Vaš dug poreklu?

Moj dug poreklu je dvostruk: on obuhvata koliko sefardske Jevreje po majci toliko i Srbe Mostarce po ocu. Nadam se da sam oba odužila.

• Ljubavi, bolove, nade i iluzije stotina generacija spajate u jednu nit i povezujete sa izuzetnim književnim imenima sefarskih i Aškenazi Jevreja, a neke često i citirate?

Citati su moja omiljena poštapalica. Proces odabira nije ni lak ni jednostavan posao. U Duhovima nad Balkanom ih imam iz najrazličitijih izvora: od dnevnih novina, filmova i radio emisija do antičkih filozofa i Talmuda. To je igrarija u kojoj uživam kao i u nadevanju imena mojim junacima.

• Jedan sudbinski jevrejski krug, ne znam da li znate, upisan je u Šapcu, gradu u kojem su Jevreji od 1830. godine: 1939. naime, Šabac je primio 1300 izbeglica iz Nemačke, Češke i Poljske, u vreme kad ih niko u Evropi nije hteo a Engleska odbila da izda dozvolu za useljavanje u Palestinu. Nije li to okvir za mogući roman?

Taj događaj je, sigurna sam, kao dokument, zabeležen u arhivi Muzeja Jevrejske opštine u Beogradu, a bio bi, kao hiljade drugih, mogući okvir za roman.

• Kada počinjete novu knjigu, treću iz druge trilogije?

Zamisao postoji, a kada će uslediti ostvarenje zamisli, još ne znam.

• Imate odnegovanu čitalačku publiku pa za kraj pitanje: kakva je Gordana Kuić privatno, „posle svih preživljenih tipično balkanskih krvavocrvenih sumraka i smiraja"?

Onakva kakvi su joj romani, a kakvi su joj romani to čitaoci najbolje znaju.


Milica Mila Milosavljević, novinar
Glorija, Beograd, Maj, 2005.

Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe?
Kao osobu koja se neprestano suočava sa zbunjenošcu pred osnovnim pitanjima ljudskog roda: odakle smo potekli, zašto smo ovde i kuda idemo?

Zavičaj (vaša sećanja)
Beograd. Njegoševa ulica kojom su u praskozorje po kaldrmi kloparale kolske zaprege na putu prema Kalenićevoj pijaci, a nešto kasnije prvi ranoranioci otpijali kafu ili rakiju iz čokanjčića kod kafane "Vardar" na cošku Beogradske.

Kolovozi tek ponegde prošarani retkim automobilima, a nedeljom "na izlet" se odlazilo tramvajem u Košutnjak ili pešice na Kalemegdan. Moj otac stalno sluša na starom 'blaupunkt' radiju govore, vesti ili fudbalske utakmice koje prenosi Radivoje Marković, a ja pitam: "Tata, hoćeš li da mi kupiš jedan radio koji svira?"

Prva ljubav
Dubrovnik. Lukovi Gradske kafane kroz koje proviruje pun mesec kao okačen na ozvezdanom nebu. Ujednačeno treptanje svetionika na Porporeli. Šum talasa koji zapljuskuju brodice u drevnoj luci. Žamor glasova. On, slavni beogradski glumac koji igra Hamleta na Lovrijencu. Usporenim panterskim kretnjama i dubokim, pomalo teatralnim glasom pleni srca ženskog življa svih uzrasta. Ja, mlada (a sada mi se pričinjava da se mlađa biti ne može), stidljiva, sputana, ja, kojoj je jedina hrabrost zaljubljenost i želja da je On primeti. I, jednog predvečerja, On prilazi našem stolu i obraća se mojoj majci rečima: "Izvinite gospođo što zurim u vašu kćer, ali ona je toliko lepa da ne mogu sa nje pogled da skinem." Moja majka, inače lako zbunjiva, odvraća bez zadrške: "Za ovakav kompliment se ne treba izvinjavati." I poziva ga da nam se pridruzi. Ja, u medjuvremenu, grčevito usisavam ajskafe na slamku i žestoko se zagrcnem. Kašljem, ćutim i crvenim do suza.

Osoba ili dogadjaj koji je ostavio neizbrisiv trag u vašem životu.
Moja majka sa njenom bezrezervnom ljubavlju, miloštom, blagošcu i mudrošcu.

Da li ste u mladosti imali uzora?
Želela sam da izgledam kao Katrin Denev, da pišem kao Ivo Andrić, da pevam kao Milva, da igram kao Džindžer Rodžers...

Brak
Ako počinje zaljubljenošću i staršću, prerasta u nežnost i razumevanje, a nastavalja se dubokim prijateljstvom i sjedinjavanjem dvoje ljudi u jedno biće, onda je to srećan brak. Takvih je veoma malo.

Deca
Uprkos urodjenoj naravi sa kojom se svako dete rodi, roditelji izgrađuju svoju decu. Ona bi trebalo da im budu najodgovorniji životni zadatak. Ona mogu biti njihova najveća radost, ali i njihovo najveće razočaranje.

Porodica
Pošto sam potekla iz jedne neuobičajeno skladne porodice tražila sam nešto slično i za sebe. Verovatno je zbog toga nemam. Uzor je bio previše blizak savršenstvu.

Dom
Moje krajnje pribežište, mesto začinjanja i okončanja.

Domovina
Pedeset godina domovina mi je bila Jugoslavija. Njom sam putovala prvenstveno poslovno, ali i turistički više od dvadeset godina i svugde sam se osećala ugodno: od Ptuja do Huma, od Živogošća do Prnjavora, od Banje Koviljače do Bitolja, od Prizrena do Kotora, od Sombora do Čakovca. I bila sam ponosna na tu jedinstvenu i blistavu mešavinu kulturnih baština, predela, vera, narečja i jezika smatrajući ih našim velikim bogatstvom. To je ono što je zasenjivalo strance, istaknute američke profesore lingvistike koje sam dovodila na seminare za naše profesore engleskog. Nije se nikada dogodilo da posle prvog dolaska u Jugoslaviju neko odbije ponovni poziv. Sada mi je domovina Beograd, moj rodni grad sa svim svojim manama i lepotama.

Politika
Što dalje od mene.

Prijateljstvo
Provereno tokom godina trajanja, kao proces radosnog davanja i voljnog primanja, ono je osnova mog bitisanja. Njega treba neprestano zalivati kao osetljivu biljku, pažljivo listati kao prastaru knjigu. Bez prijateljstva, čini mi se, čovek teško može da opstane.

Osobine koje cenite kod drugih
Sagovornika saslušati i učestvovati u njegovoj temi; promišljati o sitnim pažnjama koje mnogo znače; biti dobronameran kako u pohvali tako i u kritici; biti vedar uvek kada je to moguće.

Odnos prema neprijateljima
Ne znam ko su, a kada bih znala susreli bi se sa mojom tišinom.

Praštanje
Stara jevrejska izreka kaže: "Treba oprostiti, ali ne treba zaboraviti."

Kajanje
Kajanje koje se ne može izreći zbog toga što vas smrt osobe prema kojoj ste zgrešili u tome spreči je najteže. Ja sam sklona priznavanju svoje greške i pokajništvu koje glasno izričem koliko zbog onog drugog, toliko i zbog skidanja tereta sa sopstvene duše. Treba ispaštati kroz razgovor.

Sreća
Ko nije u potrazi za njom? Koliko ih je koji je imaju, a nisu svesni toga jer traže više. Treba biti srećan zbog malih stvari, sitnih svakodnevnih dogodovština, govorila je moja majka, jer se velike dešavaju retko ili nikada. Ne treba očekivati previše, dodavala je, jer ako se nadaš manjem, srećan si kad dobiješ samo malo više, a kad se nadaš većem onda te samo malo manje razočara. Biti srećan je umetnost življenja.

Ljubav
O ljubavi ili njenom nedostatku napisano je, izrečeno, odglumljeno, komponovano više nego o bilo kom stanju ljudskih osećanja (u to ubrajam i mojih šest romana). Bez nje se ne može (uglavnom), a sa njom je teško (počesto). Ipak, ne bih volela da je nisam iskusila.

Lepota
Za koga? Jer, lepota je rastegljiv pojam, ona je lična, menja se od osobe do osobe. Čega? Tela, duha, umetničkog dela, događaja, osećanja, igre, sna...?

Život
Jedan jedini, jedinstveni. Treba koristiti svaki njegov časak. "Il dišadu ez perdidu", veli stara sefardska poslovica, "Ostavljeno je izgubljeno."

Vaše vrline
Odgovornost, ozbiljnost, skromnost, pristojnost, marljivost.

Vaše mane
Isto što i vrline, jer su u današenjem svetu one uglavnom postale mane.

Životni moto
Završi ono što započneš.

Najdraža uspomena
Beograd. Leto. XIV Beogradska gimnazija. Milena, Đorđe i ja maturirali. U to vreme nema slavlja, nema balova. Odlazimo na Kalenićevu pijacu i kupujemo trešnje. Jedemo ih neoprane i pljuckamo koštice (ah, kakva bahatost!), umesto u ruku pa u torbu, na sve strane po ulici. Nosimo još nekoliko svezaka. Đorđe iscepa stranicu na sitne komade i zavitla ih u vazduh kao konfete. Milena i ja ga sledimo. Za nama ostaje trag koštica i papirića. Kakva obest, radost, mladost. Mladost nesvesna svoje mladosti (kakva šteta!) - svest o njoj se stiče tek u starosti. Hodamo Krunskom, pa Njegoševom i potom se rastajemo odlazeći svako svojoj kući.

Najbolja odluka i najgora odluka
Ne znam ni koja mi je bila najbolja ni koja najgora, jer ne znam šta bi se dogodilo da sam drugačije odlučila. Neizabran put je nepoznat put.

Najveća radost
Izlazak mog prvog romana "Miris kiše na Balkanu" 1986 godine i njegov iznenađujući uspeh. Nisam se odvajala od prvog primerka knjige. Kada sam putovala, držala sam je u rukama pažljivo pokrivajući korice da se ne vidi moje ime, kao da neko od putnika zna da sam autor upravo ja!

Najveća tuga
Smrt moje majke. Tek kada se izgube roditelji, rekao je J. Brodski, čovek se suoči sa istinskom samoćom.

Šta biste na svom životnom putu promenili?
Ne znam šta bih promenila, jer ne znam čime bi ta promena rezultirala.

Najveći san
Da mi se svi romani prevedu na sve strane jezike i da budu čitani. To se stvarno može dogoditi samo u snu!

Najveća vrednost u životu
Poštovanje sopstvene licnosti, a u skladu sa tim i svih drugih.

Slava
Ne žudim za njom, jer ne poznajem “stanje slave”, čak mi se čini da bih je se pomalo i plašila.

Zdravlje
Najvaznija stavka u životu. Dok se ima, ne prepoznaje se, kad se izgubi, sve ostalo gubi na važnosti. Ja bih našu poslovicu "Neka je živ i zdrav" permutovala u "Neka je zdrav i živ" jer bez zdravlja ne vredi ziveti.

Smrt
Ne verujem u jednakost ljudi u bilo čemu osim u smrti. Ne postoje dva apsolutno ista čoveka, ali u smrti svi smo isti. Smrt je naša jedina uravnilovka, jedina neizbežnost i konačnost.

Vera
Svaka vera je prihvatanje onoga za šta mislimo da je istina, ali što ne možemo dokazati. Čovek je oduvek morao i još mora da pomogne svom umu da shvati neshvatljivo. Istinskim vernicima, pretpostavljam, život je jednostavniji. Oni ne sumnjaju. Oni lako nalaze odgovore na sva pitanja.

Verujete li u sudbinu?
Delimično. Ako isključimo spoljne faktore kao što su ratovi, izgoni, prirodne kataklizme, ono što nazivamo sudbinom jednog čoveka uveliko zavisi od njegove naravi - temperamenta, sklonosti, pameti - koja uslovljava njegovu sudbinu, upravo kao i mesto, vreme i porodica u kojima je rodjen.

Verujete li u onostrano?
Ne verujem mada sam se sa idejom onostranog većma poigravala u svom romanu "Duhovi nad Balkanom".

Kada ste rođeni? Gde?
29. VIII. 1942, u Beogradu.

Ime vaših roditelja
Metodije Kuić i Blanka Levi.

Omiljeno muzičko delo
Volfgang Amadeus Mocart, Kvarteti sa flautom.

Melodija koja vam je najviše u glavi
Stara sefardska romansa "Adio, kerida" (Zbogom draga).

Knjiga
Borislav Pekic, "Vreme cuda", Amin Maluf, "Samarkand".

Film
Frensis Ford Kopola, "Kum", trilogija.

Pozorišna predstava
Pošto odlazim u pozorište više od četrdeset godina teško je izdvojiti jednu predstavu, te ću pomalo proširiti odgovor - od davnašnjih do sadašnjih:

Sartr, "Prljave ruke"
Vojnović, "Dubrovačka trilogija"
Kovačević, "Maratonci trce pocasni krug"
Lindsi Kemp, "San letnje noći", BITEF
Šnajder, "Hrvatski Faust"
Vedekind, "Buđenje proleća"
Aristofan, "Ptice"
Koprivica, "Bokeljški D-mol"
Šajtinac, "Hadersfild"

Boja
Zelena, kao trava, maslina, Neretva, more...

Putovanje, najimpresivnije za vas
Majušno karibsko ostrvo St. Lucia, gotovo netaknuto turizmom, sa prašumom, farmama banana, drvećem mangoa i cvrkutom kolibrija, plažama belog i crnog peska i kristalnog tirkiznog mora valovitog sa atlanske strane, a spokojnog sa karibske, sa ribarima koji starim brodićima donose ulov i prodaju ga odmah u luci. Nikad pretoplo, nikad prehladno, kao da je neki zalutali dobri vilovnjak odredio najpovoljniju klimu za čoveka tokom cele godine. Vitki i prekrasni ostrvljani petkom priredjuju noćne seoske vašare, igraju rege, jedu ukusne školjke nataknute na čačkalice, piju kokosovo mleko iz mačetom presečene voćcke, rum i koka kolu. Ima i belaca - Francuza i Engleza - koji su se smenjivali kao vlasnici ostrva sve do 1975. godine kada je St. Lucia dobila samostalnost. Medju njima, crnoputim i beloputim, nema animoziteta i česti su mešani brakovi. U tom istinskom raju živi vec tridesetak godina i jedan Beograđanin, karizmatični, gostoljubivi lekar, Dr. Saša Popović. St. Lucia je svet za sebe, svet bujnosti, egzotike, izobilja i beskonačne lepote.


Vujica Ognjenović, novinar i pisac
Pobijeda, Podgorica, 2006.
PRIČAMA NIKAD KRAJA


Bajkovitim likom travara Benjamina kao da ste htjeli da napravite balans različitih sila...

- "Uvijek i iznova divimo se onima koje je priroda uzela pod svoje i obdarila ih da žive u dosluhu sa njenim tajnim i skrivenim silama" napisao je naš veliki mislilac Jovan Hristic u zbirci eseja "Terasa na dva mora". Upravo u okviru te premise uobručen je lik Benjamina Baruha, travara iz Travnika, koji kao istinski "vilenjak sa zapadnih strana", mada šeprtljast i nespretan, uvijek stize na pravo mjesto i u pravo vrijeme. Sa nepromjenjivim humanistickim pristupom, istom teznjom da pomogne covjeku ma koje vjeroispovijesti - kako razbojniku tako i postenjacini - da mu odagna boljku ali i preusmjeri rdjave sklonosti i slabosti, te da mu, kao recimo Aaronu Albinunu, pomogne da dosegne zrelost što podrazumijeva nezavisnost, odrgovornost i jasan zivotni cilj, Benjamin Baruh se nadovezuje na lik Blanke Salom iz mog prvog romana Miris kiše na Balkanu. On je njena bajkovita, starostavna verzija. Oni su oboje vanvremenska konstanta, sazetak jednostavne, ciste ljudske dobrote suceljene sa mnoštvom nesreca, zbirom zala i nepravdi koje sagledavaju kao sopstvenu protivtezu sa mirnocom jer "tako mora da bude", jer je svijet tako sazdan. Oni zadrzavaju stav nepopravljivog optimizma uvjereni da se iz svakog lavirinta moze pronaci izlazak, da uporište lošeg mora završiti u konacištu dobrog. Takvi ljudi su rijetki ali postoje, a zar nije najvece zadovoljstvo pisati o rijetkima?

Jedan Vaš junak kaže: "Jedini smisao poznavanja prošlosti je u predvidjanju buducih nepogoda". Pa mozemo li izvuci pouk iz svega što nam se dešavalo?
Trebalo bi da možemo, ali je veliko pitanje hoćemo li. Da li je ijedan narod više od jevrejskog bio spreman da izvuče zakljucak na osnovu prošlosti i predvidi stradanja Holokausta? Pa ipak, ta najveća tragedija u zabilježenoj istoriji završila se sa šest miliona zvjerski mučenih i ubijenih Jevreja. Jer, uprkos iskustvu svih prethodnih progona tokom dvije hiljade godina života u dijaspori niko nije mogao da predvidi ili pak zamisli u "civilizovanom" modernom dobu XX vijeka nacističku ideju "konacnog rješenja jevrejskog pitanja", naime, detaljnog plana uništenja doslovce svih evropskih Jevreja. Poimanje takve zamisli i njeno izvršenje trebalo bi da budu strani svakom iole normalnom ljudskom biću, a ipak su se dogodili. I u tom procesu - od zamisli do izvršenja - učestvovalo je na hiljade ljudi, od nacističkih vodja do običnih vojnika koji su, recimo, vozili autobuse-dušegupke pune zena, djece, mladića i staraca, što je potresno opisao David Albahari u romanu "Gec i Majer".

Pišete često o konvertitima, ljudima koji prelaze iz jedne vjere u drugu. Šta je u prošlosti uzrokovalo ovu pojavu i koliko je ona danas prisutna?
Što je vjera nasilnija, to je i prisila prelaska iz jedne u drugu jača. Svima je, pretpostavljam, poznato srednjevjekovno masovno nasilno pokrštavanje, a potom i islamizacija koji su izmijenili religijsku mapu Evrope i svijeta. Svakako, postoje razliciti uslovi i razlozi konvertizma, mada bih ja voljela da za vjerujuće važi pravilo "Bog je jedan" i da nikada ne postoji potreba za promenom vjere. Evo nekoliko primera raznih razloga za konvertizam. Hajduk Djordje Vujicin je prešao iz pravoslavlja u judaizam postepeno tokom mnogih godina zbog dobrote onih koji su ga spasili, ali i kao jedinu mogućnost da pobjegne od turskih vlasti. On se prvo prerušio u Jevrejina, a tek kasnije prihvatio i njihov nacin života pa i vjeru, nikad formalno ne prešavši u judaizam. Orlu-paša, tj Marko Orlović iz romana Legenda o Luni Levi, je otet kao mladić u okviru otomanskog nasilja nad Srbima nazvanog "danak u krvi". Šef istanbulske policije iz istoimenog romana je prešao iz judaizma u islam da bi mu se pružila mogućnost da napreduje u službi. Već pomenuti inkvizitor de Olivares se vratio u judaizam iz katoličanstva saznavši da su mu preci bili pokršteni Jevreji. U periodu izmedu dva rata u Sarajevu bilo je slucajeva prelaska iz jedne u drugu vjeroispovijest zbog braka. Blanka Salom iz romana "Miris kiše na Balkanu" prelazi iz judaizma u pravoslavlje da bi se udala za Marka Koraća. Pretpostavljam da u svijetu i danas postoje slični slučajevi, ali u zemljama "opuštene religioznosti" oni su umanjeni i obično predstavljaju rezultat lične odluke.

Pišete o prošlosti koju dobro poznajete. U kom smislu nalazite poredenje našeg današnjeg vremena sa prošlošcu?
Prošlost poznajem mnogo manje nego što bih željela. Čini mi se da se zabilježena istorija, dakle sva prošlost, zasniva na osobinama ljudske prirode. Koliko je ljudski rod napredovao u tehničkim dostignucima, toliko je, rekla bih, suštinski ostao nepromijenjen. Mržnja, ratovi, nepravde, laži, ali i ljubav, mir, pravda, istina bore i dalje svoje bitke sa nepredvidivim ishodima. Znači, osnova je ostala ista, sve ostalo su nijanse: nekada je bila toljaga, mač ili luk i strijela, sada su kalašnjikovi, neutronske bombe i rakete. Vjerujem da čovjek mora još mnogo koraka da pređe da bi učinio značajan pomak u okviru sopstvenog bića. Možda će se to dogoditi kada odgovorimo na suštinska pitanja: odakle smo, zašto jesmo i kuda idemo.

"Balada o Bohoreti" nadovezuje se na Vaša dva prethodna romana, na "Bajku o Benjaminu Baruhu" i na "Legendu o Luni Levi". Primjetno je da ste se u naslovima poigrali žanrovima: najprije legenda, pa bajka i balada?
Legenda, bajka, balada se odnose na prošlost, a moji romani se dogadaju krajem XV i pocetkom XVI vijeka (Legenda o Luni Levi); u drugoj polovini XVII vijeka (Bajka o Benjaminu Baruhu); i krajem XIX i pocetkom XX vijeka (Balada o Bohoreti).

Termin legenda se prvi put srijeće u XIII vijeku u dijelu "Legenda aurea" dominikanskog kaluđera De Vorgine. Legenda živi od čudesnog (stoga i čudesni život Lune Levi i njenog oca Huana Garsie Galana de Olivaresa alias Solomona ben Israela ben Saloma Toledskog). Pošto se često usmeno prenosi, ona se priblizava predanju i ima mnogo folklornih elemenata (stoga je u romanu "Legenda o Luni Levi" dat cjelokupan sefardski folklor i brojni običaji). Osnovna namjera legendarne priče je da zabavi, a ne da pouči. Zato je moj roman ocijenjen kao nadasve zanimljiv, maštovit i duhovit. Mada je legenda većinom vezana za živote svetaca, ja sam je kao širi žanr vezala za čovjeka i njegovu borbu za opstanak u većma teškim okolnostima izgona. Zar čovjek koji sve to proživi i istrpi, a ostane u osnovi pun dobrote, sažaljenja i saosjećanja za bližnje nije pomalo svetac?

Legenda se po natprirodnim elementima i situacijama priblizava bajci. A bajati na staroslovenskom znaci pripovijedati. Dakle, bajka je narodna pripovijetka fantasticne sadrzine. Napisani su tomovi ozbiljnih teorijskih knjiga o bajkama i šta one na kom meridijanu znace. Nijesam ih citala jer da jesam vjerovatno se ne bih nikad usudila da dam naslov "Bajka o Benjaminu Baruhu". Zadovoljila sam se saznanjem da bajka predstavlja kompleksnu pripovijetku, sastavljenu iz niza motiva, od kojih osnovni mora imati karakter čudesnog. A zar travar iz Travnika, izlječitelj Benjamin Baruh, onako smušen i rastresen u svakodnevici, a spretan i koncentrisan u svom zanimanju koji se uvijek nađe gdje treba da bi spasio ljude u nevolji - zar on nije čudesan?

Balada, u duhu poetika romantizma, nosi u sebi takođe nešto čudesno, tajnovito što proizilazi iz načina pripovijedanja, a ne iz građe. Nadam se da sam to postigla u "Baladi o Bohoreti". Pojam balade označavao je u raznim periodima evropske istorije različite književne žanrove. Zato je osnovno da ona objedinjuje sve tri izrazajne mogućnosti - lirsko, epsko i dramsko. U mom romanu su obuhvaćena sva tri elementa. Balada se karakteriše i kao pripovjedna pjesma, a o njenoj strukturi u romanskim književnostima sam detaljno pisala u Epilogu romana "Balada o Bohoreti".

Laura Levi Papo, vaša tetka je bila spisateljica i istrazivač sefardske baštine između dva rata u Sarajevu. Recite nam još nešto o ovoj izuzetnoj ženi.
Laura Levi-Papo, Bohoreta, bila je jedna od rijetkih žena u tadašnjoj sarajevskoj sefardskoj zajednici koja se bavila pisanjem pozorišnih komada i poezije i istrazivačkim radom na polju očuvanja sefardske baštine i tradicije. Govorila je šest jezika i bavila se prevođenjem. Kao većina sarajevskih Jevreja, porodica Levi je živjela u siromaštvu. (O tom zivlju, sefardskoj sirotinji, najupecatljivije pripovijeda ljekar, pisac i mag atmosfere Isak Samokovlija u njegovim vanrednim i nezaboravnim pričama). Sredstva za školovanje su nedostajala pa se obrazovanje ženske čeljadi uglavnom odvijalo u kući, od starijih znanje se prenosilo na mlađe. Bohoreta se nikad nije predavala. Samouka (osim kratkog boravka u Parizu na Alianse Francaise), neiscrpno znatiželjna, temeljita u izučavanju i uporna u težnji da prosvećuje, zabilježi i otkine od zaborava, ona je sakupljala poslovice, stare izreke, romanse, opise nošnji svojih sunarodnica kroz vjekove. Njene drame, od kojih je najpoznatija Esterka, uglavnom govore o svakodnevnom životu u sarajevskim baštama i avlijama gdje se okupljaju žene, majke, tetke, kceri i raspravljaju o tekućim događajima, nevoljama i radostima, a dok pričaju one vrijedno vezu, pletu, kuvaju slatko ili džem i uvijek pjevaju stare romanse donesene iz Španije uz ritmicne udarce defa.

Bohoreta je pisala isključivo na ladino jeziku, jevrejsko-španskom, predservantesovom španskom sačuvanom gotovo pet vjekova medju raznim jezicima raznih okruženja u mnogim drzavama gdje su se Sefardi rasuli. Cijeloj njenoj generaciji kao i svim prethodnim, jevrejsko-španski je bio maternji jezik, dok su druge jezike (u Bohoretinom slučaju srpski, turski i njemacki kada je Bosna okupirana od strane Austrougarske) učili naknadno i poznavali bolje ili slabije. Bohoretini pozorišni komadi, uglavnom jednočinke, izvodili su clanovi Jevrejskog kulturnog društva “Matatja” sa ogromnim uspjehom tako da je Laura Levi-Papo bila veoma omiljena i popularna medju sefardskim življem tog vremena u Sarajevu. Njena drama Esterka gostovala je svojevremeno i u Beogradu, a nedavno je dramska sekcija Jevrejske opštine u Beogradu "Kralj David" pod vodstvom Mirjam Salom postavila njenu jednočinku "La pasiensia vale mučo" (Strpljenje mnogo vredi) na jevrejsko-španskom, jeziku koji članovi trupe nijesu poznavali te im je g. Eliezer Papo, došavši iz Izraela u Beograd, svakom pojedinačno snimio tekst i dao prevod na srpski. On je takoće zasnovao svoju magistarsku tezu na radovima Laure Papo. Prisustvujući toj sjajnoj kostimiranoj predstavi nijesam mogla da se otmem utisku da je moja tetka poslije gotovo 70 godina najednom oživjela. Kao što svaki mrtav pisac na neki način oživi kada njegovo djelo čitalac uzme u ruke.

Kako tumačite današnje veliko interesovanje za život i djelo Laure Levi? Sedam decenija njeno djelo je bilo u sjenci. Danas se o njoj pišu disertacije, izvode se njene drame, prevode spisi...
Sve što je zabilježeno živi. U to je vjerovala Laura, u to vjerujem i ja. Bohoreta je "oživjela" poslije sedamdeset godina zaborava. O razlozima čovjek moze samo da nagadja i oni su različiti u svakom pojedinačnom slucaju. Eliezer Papo je napisao magistarski rad na njenim djelima zbog njegovog proučavanja sarajevske sefardske baštine na čemu je i Bohoreta radila i u čijim okvirima je predstavljala nezaobilaznu i značajnu licnost. Izdavanje njenog naučnog rada "Sefardska žena u Bosni" uslijedilo je kao odraz tendencije multikulturalnosti u današnjoj Bosni. Postavljanje na scenu njenog komada "La pasiensia vale mučo" u beogradskoj Jevrejskoj opštini predstavlja želju za oživljavanjem prohujalih vremena i načina života koji je nestao medu sefardskim življem kojeg na ovim područjima ima samo u tragu.

Da li ste ovim romanom zaokružili Vašu porodičnu povijest?
Pričama nikad kraja. One se nižu i izviru sa svih strana. Uvijek ima preostalih priča.

Gdje su, po Vama, korijeni jevrejskih patnji?
Rekla bih da je gubitak države i teritorije jedan od najvažnijih razloga jevrejskog stradanja. Jevreji su proganjani tokom dva milenijuma rasijanja, ali to i nije toliko začudujuće, jer su mnogi narodi dozivjeli slično i bivali istrijebljeni ili se asimilovali (Maje, Asteci, Vikinzi, Kelti i još mnogi drugi). Ono što je impresivno kod jevrejskog naroda je njihovo opstajanje, njihovo trajanje uprkos svim preprekama, nepodnošljivim uslovima života, pogromima i progonima. Zadivljujuca je njihova upornost, svijest o pripadnosti svom narodu, moć prilagodavanja bez gubljenja identiteta, poštovanje nasljeda, praznika i običaja, pridržavanje propisa datih u Talmudu, ocuvanje svetog jezika, hebrejskog, kao jezika molitve, i svetovnih jezika, jevrejsko-španskog, ladina kod Sefarda i jidiša kod Aškenaza, naime, Jevreja "sa sjevera" iz Njemacke, Poljske, Rusije. Dakle, zivjeci tako dugo u raseljenju, a ostajuci ono što jesu, Jevreji su izazivali mrznju okoline - mrznju prema nepoznatom, drugacijem svijetu, vjerovanju, nacinu razmišljanja, odjeci, cvrstom drzanju hermeticki zatvorene zajednice. Trebalo bi procitati roman Rob od Isaka Baševisa Singera (jednog od posljednjih velikih pisaca koji su pisali na jidišu) da bi se bar djelimično shvatio život Jevreja u tuđem okruzenju. Takode je poslovična jevrejska ljubav prema životu, njihova snalažljivost i borba za održanje zajednice, borba za uspjeh, napredak i znanje.

"Pred etičkim sudijskim stolom," piše Goethe, "pred sudijskim stolom Boga naroda neće se postavljati pitanje ko je bio najbolji nego samo ko je opstao, ko se održao, ko je očuvao samostalnost, čvrstinu, hrabrost; u pogledu žilavosti i istrajnosti, nijedan narod se ne može mjeriti ni uporediti sa jevrejskim narodom. On je najistrajniji narod na zemlji, on je postojan, on postoji, on će postojati da slavi ime Jehove vo vijek i vjekov".

Pripadate velikoj »porodici« sefardske knjizevnosti ciji su pisci rasuti po mnogim zemljama. Šta vas povezuje?
To osjećanje "porodice" me je prvi put dotaklo prošle godine na konferenciji u Parizu koja je okupila pisce i naucnike zabavljene sefardskom tematikom. Tom prilikom sam nekolicinu upoznala, a među njima i vašeg prethodnog sagovornika g. Richarda Zimlera, ali nažalost nijesam još pročitala njihova djela. Često je tome razlog jezik, jer svi oni pišu, kao i ja, na svojim maternjim jezicima, turskom, bugarskom, hebrejskom, portugalskom, španskom, a prevoda na engleski i srpski je malo. Pisanje na ladinu i jidišu je izumrlo u onim razmjerama u kojima je nekada postojalo, ali veoma je razvijena revitalizacija oba ova jezika i to na svjetskom nivou. Veliki centri širom svijeta za očuvanje sefardske i askenaške tradicije izdaju ozbiljne časopise na ladinu i jidišu u kojima se objavljuju brojni literarni prilozi, poezija, eseji i pripovijetke. Vec pomenuti Eliezer Papo, zapravo Rajko Jajcanin (eto jednog konvertita modernog vremena upravo kao i sadašnji beogradski rabin Isak Asijel!) napisao je "megilu" o Sarajevu na ladinu koja je tek kasnije prevedena na srpski. Što se tice pisaca Sefarda na prvo mjesto bih stavila Eliasa Canettia, jedinog Sefarda Nobelovca, zatim Prima Levia, A.B. Jehoshuu, a kod nas od Haima Daviča koji je prvi pisao na srpskom, preko Žaka Konfina, Isaka Samokovlije do Davida Albaharija i Filipa Davida koji je mješavina Sefarda i Aškenaza. Većina poznatih američkih jevrejskih pisaca poput Saula Bellowa, Philipa Rotha, Bernarda Malamuda, I.B. Singera su Aškenazi.

Sefardske pisce, uslovno govoreći, povezuje privlačnost sefardskim temama od kojih je možda najistaknutija tema izgona iz Španije mada su o tome pisali i nejevreji. Svakako, svi mi pišemo i o drugim zbivanjima i bavimo se, kao svi pisci, najrazlicitijim ljudskim usudima i stanjima. Sefardska knjizevnost, ako se tako može nazvati, datira od izgona iz Španije, ali je ona u početku bila usmjerena samo na folklorne žanrove, a tek mnogo kasnije na druge književne forme.

Izvori za ljudsko stvaralaštvo su nepresušni i dok je nas biće i priče.


Snezana Lukić
Bazar, jun, 2007.
Nagradu delim sa BOHORETOM

Vest o tome da je njena Balada o Bohoreti među pedeset romana i zbirki priča pristiglih na Bazarov književni konkurs dobila nagradu Žensko pero za 2006. godinu, Gordana Kuić je saznala pošto se vratila s putovanja u Njujork gde je provela dvadesetak dana.

Iznenađena sam i srećna kaže spisateljica. Pred polazak na put obradovalo me je obaveštenje da je moj roman ušao u najuži izbor za nagradu sa još pet naslova i tom prilikom sam poslala izjavu, odgovor na pitanje o mestu proze koju pišu žene u savremenoj literaturi. Tek sada, pošto sam se vratila s puta, dobila sam primerak Bazara i pročitala razmišljanja još četiri spisateljice na istu temu. Na putu sam čitala roman Emilija Leta Mirjane Mitrović i moram da kažem da mi je čast što se Balada o Bohoreti našla u društvu sa tom sjajnom, izuzetnom knjigom.

Gordana Kuić je, to se s pravom može reći, preteča ženskog talasa (neki to nazivaju i ženskom ofanzivom) u našoj savremenoj književnosti. Kao novo, nepoznato ime, pre dvadeset godina na prečac je osvojila čitaoce svojim prvim romanom Miris kiše na Balkanu, a svaku njenu sledeću knjigu dočekivala je sve veća znatiželja i pratila sve izraženija naklonost čitalaca. Prva među sadašnjim visokotiražnim autorkama stekla je najširi krug poklonika. 0 tome govore ponovljena izdanja i pet Zlatnih bestselera, priznanja najčitanijim knjigama.

U središtu Balade o Bohoreti, njenog sedmog romana, je istinita ličnost Laura Papo, Bohoreta, Jevrejka iz Sarajeva koja je živela krajem 19. i u drugoj polovini 20. veka i iza sebe ostavila pesme, priče, drame i dragocenu knjigu „Sefardska žena u Bosni".

Balada o Bohoreti je intimni roman, dnevnički i epistolaran, roman o odrastanju. Mislim da je forma koju sam primenila dosta introvertna i zato mi je draže što je žiri u njemu prepoznao vrednosti i nagradio ga. On je za mene, bar u ovom trenutku, zatvaranje kruga budući da se vremenski približava početku mog prvog romana Miris kiše na Balkanu čija radnja počinje negde oko 1914. godine. Balada o Bohoreti prati junakinju do udaje, drugi deo njenog života nastavlja se u „Mirisu kiše..." mada ona tu nije glavna ličnost. Podsetiću da „Miris kiše" vremenski stiže do Drugog svetskog rasta, moj sledeći roman, Cvat lipe na Balkanu obuhvata doba od 1945. do 1965. koje je za neke društvene slojeve bilo veoma traumatično, a zatim se Smiraj dana na Balkanu proteže do kraja prošlog veka. Tako ova tri romana pokrivaju čitav 20. vek s tim što je Balada o Bohoreti napisana poslednja, a govori o vremenu koje prethodi događajima iz prve dve knjige.

Romani ove spisateljice su mešavina ličnih i porodičnih uspomena i predanja, fikcije i dokumentarne, istorijske građe. Čitalac će već na prvim stranama nagrađenog romana saznati da je Laura Papo, zvana Bohoreta, autorkina tetka, najstarija sestra njene majke i da je sa ovoga sveta otišla iste godine kada je njena sestričina, buduća spisateljica, rođena.

Završno saopštenje žirija

Žiri u sastavu Madlena Cepter, počasni predsednik, Neda Todorović, predsednik, Snežana Lukić-Pavlović, Radovan Popović, Rajko Lukač i Nenad Šaponja, na svojoj završnoj sednici, 24. maja 2007, ODLUČIO JE da se Književna nagrada Bazara ŽENSKO PERO za najbolju prozu, roman ili zbirku pripovedaka u 2006. godini dodeli GORDANI KUIĆ za roman BALADA 0 BOHORETI u izdanju izdavačke kuće Narodna knjiga iz Beograda.

Žiri je ovu odluku doneo uz saglasnost svih članova, a u najužoj konkurenciji, pored nagrađene knjige, bio je i roman Mirjane Mitrović EMILIJA LETA (u izdanju Platoa iz Beograda).

Roman Gordane Kuić BALADA 0 BOHORETI jeste jedna od uverljivih priča o prolaznosti i o ljudskom udesu, ali i o ljubavi i o njenim vrstama.

Ispričana kroz roman odrastanja, kao dnevnik jevrejske devojčice Laure Levi, ova priča u dnevničko-epistolarnoj formi, celinom i punoćom percepcije deteta i životnim entuzijazmom mlade osobe, oslikava zajednice sefardskih Jevreja s kraja 19. i početka 20. veka u Istanbulu i u Sarajevu.

Kroz restauraciju jednog života, prateći njegovo bogatstvo nemanja, ali i intelektualni rast i razvoj prosvetiteljskog duha, autorka daje ženski portret intelektualca u mladosti sapetog mrežom patrijahalnih porodičnih odnosa.

Višeznačan i potresan, prožet kulturnom baštinom Sefarda, roman BALADA 0 BOHORETI otkriva svome čitaocu egzistencijalne koordinate jednog već sasvim nestalog sveta. Beograd, 24. maja 2007.

Članovi žirija:
Madlena Cepter, počasni predsednik,
Neda Todorović, predsednik
Snežana Lukić-Pavlović,
Radovan Popović,
Rajko Lukač i
Nenad Šaponja