|
|
Među pedesetak intervjua datih tokom četvrt veka pisanja,
izabrala sam nekoliko koji su ovde predstavljeni.
Gordana Kuić
• Zorica Mutavdžić
• Zorica Mutavdžić
• Ž. Vojinović
• Milica Mila Milosavljević
• Vujica Ognjenović
• Snezana Lukić
Zorica Mutavdžić
|
Bazar maj 13. 1988.
MIRIS NEŽNOSTI
Pobeda Ane Gord
Taj roman nikada ne bi ugledao svetlost dana da me jedna
prijateljica nije naterala da 1984. godine učestvujem
na književnom konkursu Saveza jevrejskih opština u Beogradu.
Spakovala sam rukopis zazirući od njegove debljine (pa,
svaki bi se žiri uplašio takvog amaterskog pisanja!) -
i poslala ga na konkurs. I zaboravila. |
 |
Januara 1985. godine - opet ona moja drugarica: "Kupi
Politiku!" A tamo, vest: roman potpisan sa Ana Gord
(premetnuti slogovi imena Gordana) dobio prvu nagradu!
U žiriju su bili poznati pisci: Julija Najman, Filip David
i David Albahari. Bila sam van sebe od sreće, s primesom
tuge misleći koliko bi moja mama bila srećna da je to
doživela. Nje tada nije bilo već tri godine.
Tako je počeo život knjige čiji autor sebe ne smatra piscem.
Beogradska izdavačka kuća "Vuk Karadžić" i urednica
Zorica Konstantivnoć prihvatili su rukopis i bez skraćivanja
ga objavili u tri hiljade primeraka. Iako dosta skupa,
knjiga je rasprodata za nekoliko meseci. Autorki su se
javljali čitaoci, govorili kako satima čitaju neprekidno,
ne mogu da ostave ovo štivo. Živeo je Miris
kiše na Balkanu. Autentične priče o jednom
iščezlom životu, junaci i, naročito, junakinje čije sudbine
i karakteri nisu ocrtani nimalo sentimentalno niti crno-belo,
već realno, a sa ljubavlju - privukle su pažnju i savremenog
medijuma, televizije. Sarajevski studio pokazao je razumljivo
interesovanje za stare i nestale stanovnike svoga grada,
koji su nekada davali posebnu draž i boju starinskom Sarajevu
čije kiše tako čudesno mirišu.
Scenario po romanu napisao je Filip David. a snimanje
uskoro treba da počne. Biće to moderna TV-serija o svetu
kome je naš veliki Ivo Andrić u eseju "Na jevrejskom
groblju u Sarajevu" posvetio i ove redove:
"Probijam se kroz guste redove grobova, unosim se
u obične reči i u poznata i stalno ista prezimena: Abinun,
Albahari, Altarac. Atijas, Daniti, Danon. Eškenazi, Finci,
Gaon, Kabiljo, Kajon, Kalderon, Kamhi, Katan, Konforti,
Kunorti, Levi, Maestro, Ovadija, Ozmo, Pardo, Pesah. Pinto,
Salom. A imena njihovih žena često imaju u sebi nešto
od muzike i poezije dalekih sunčanih zemalja: Anula, Gentila.
Đoja, Rika, Masalta, Luna. Buena, Palomba, Simha. Iza
tih reči i slova nazirem mali i živi sefardski svet iz
našeg detinjstva... Osećam miris njihovih avlija i čujem
njihove žive grlene španske uzvike izmešane sa našim rečima.
Svet koga više nema..."
...Tiho prolećno veče u ambijentu oplemenjene, sačuvaie
prošlosti. Sve je u ružičastom - zidovi, vrata, tavanica.
Na toj nežnoj pozadini ističu se fotografije boje sepije
sa početka našeg veka; bucmaste i ljupke devojčice u kitnjastim
haljinicama, baka Estera u nošnji sefardskih žena sa neobičnom
kapicom „tukadu" na bujnoj kosi. Ta potomkinja bečke
Jevrejke, dolutala u Sarajevo da bi se udala za pravog
Sefarda, plavooka i svetlih vlasi, rađala je ćerke crnih
kovrdža i očiju sjajnih i krupnih kao tamne masline, prave
španske lepotice, likom na oca. Leona. Tražimo koren reči
Sefard: potiče od jevrejskog imena za Piriiejsko poluostrvo,
gde je Španija. Ime jezika „ladino" kojim govore
španski Jevreji valjda dolazi od latinskog korena ovoga
romanskog jezika u "kome ima i hebrejskih, a kasnije,
na našem tlu, i slovenskih i turskih reči...“ Taj zvučni,
gotovo iščezli jezik srećemo u izobilju na stranicama
knjige Gordane Kuić. Kao da je osećala dug i potrebu da
bar nešto od toga jezika zabeleži i sačuva od potpunog
zaborava. U romanu, njime se govori o običnim stearima:
poslu u modisteraju, ljubavmma i neverstvima. praznicima
i jelovniku, savetima upućenim deci, o vajkanju nad gorkom
sudbinom i o sreći življenja... Rečju, o životu takozvanih
običnih žena.
Pisati kao žena
Kažu da sam nalisala „ženski“ roman. Jesam. A to sam i
želela. Drukčije, možda. i bih ni umela. Jer sam žena,
zar ne?
Da je žena dokazuje i jednim bizarnim detaljem: piše u
kupatilu, za svojim toaletnim stočićem, koji pretvara
u pisaći. To je i jedina supermoderna prostorija u stanu,
samo njen prostor. Ostalo su uspomene.
Pitamo da li kao pisac, koji „nije pisac"
- nastavlja.
Da, završavam poslednju verziju novog romana, možda drugog
dela moje „balkanske trilogije", Cvat
lipe na Balkanu. Lipa je ovde metafora za
ono što je slovensko. I vidim, opet me vuku ženski likovi:
drugarice iz moje generacije, ali i moje, već ostarele
tetke i njihove dalje sudbine, pa i moj život... Možda
će, ako je bude, treća knjiga nositi naslov Smiraj
dana na Balkanu. Ali, dotle je još daleko...
Gordaia Kuić je, inače, lingvista, stručnjak za
engleski jezik. Radi kao savetnik pri Američkoj ambasadi
u Beogradu za programe usavršavanja profesora engleskog
jezika u Jugoslaviji. Visoka specijalnost na polju lingvistike
i metodike predavanja engleskog jezika i pisanje romana,
eto, opstaju uporedo već dve decenije. Kako?
Sve je to iz osećanja duga prema majci koja je uvek mislila
samo na druge, nikada na sebe. Koja je umela, čak da žali
zarobljene Nemce, kada ih je u jesen 1944. videla, onako
jadne u Beogradu. Toj ženskoj nežnosti i ja dugujem sve.
Zorica Mutavdžić
Bazar, Decembar 20. 1991.
Posle neospornog uspeha svog prvog romana Miris
kiše na Balkanu, Beograđanka Gordana Kuić je, uz
njegovo drugo izdanje, objavila i novi roman Cvat
lipe na Balkanu.
Možda je to drugi deo neke „balkanske trilogije"?
- Nadam se da će tako biti. Samo, taj budući, treći deo
će malo sačekati...
Kako bi rekao Vladimir Dedijer, potrebna je
„istorijska distanca"?
- Pa, da. Čini mi se da sam još mlada za finale. Ali,
pisaću „u međuvremenu" (možda će se roman baš tako
i zvati). A biće to priča o savremenoj ljubavi.
|
A šta je sa drugim romanom? Da li je Gordana Kuić
ta nežna devojčica Inda, plave kose i zelenih očiju?
Na izvestan način - da. Nije rečeno slučajno da svako
čitavog života piše samo jednu knjigu. Smatram da je svaki
život roman, ali da teme treba odabrati, učiniti verodostojnim
i manje fantastičnim od samog života. Nisam verovala,
u vreme dok sam pisala „Miris kiše", kada se kod
nas u političkim vrhovima na jevrejstvo gledalo sa podozrenjem,
da će ikada biti objavljene te moje beleške. Ali, vremena
su se promenila, roman je pre više od četiri godine štampan
i - rasprodat. Tako i sada: dok sam u „Cvatu lipe"
pisala o „razvlašćenoj buržoaziji", tim nevoljnicima
našeg vremena, nisam verovala da će te redove iko štampati...
|  |
A ta "razvlašćena buržoazija" je jedan čovek,
otac, Srbin, koji, posle ustaškog progona u Sarajevu,
jedva preživevši rat uz ženu Jevrejku, postaje, po završetku
rata - "narodni neprijatelj". I tako je nastao
ovaj roman o patnji i ljubavi nekih ostarelih Romea i
Julije; priča o ljudskoj grubosti i zlobi, ali i prijateljstvu.
Primećujemo kako je u romanu upotrebljeno mnogo
različitih „jezika" - od Indinog dečjeg tepanja i
beogradskog đačkog „slenga" pedesetih godina - do
britkog očevog hercegovačkog govora i mešavine mekog sarajevskog
žargona i „ladina" Blanke, Riki, Nine... „Ladino"
je jezik u izumiranju. Da li ga zna?
Ladino je sefardska varijanta španskog jezika. Napisala
sam dijaloge i jezičke "upadice" onako kako
su govorili moja majka i tetka. Posle je „supervizor"
bio stari gospodin Levi, Sarajlija, jedan od poslednjih
iz nekada velike kolonije sarajevskih Jevreja.
Tako je počela život još jedna "knjiga istine"
Gordane Kuić, njene istine koja će se, možda, podudariti
sa istinama mnogih i postati omiljeno porodično štivo,
kao što je postala prethodna i to bez pompe i pohvalnih
reči kritike, krčeći put do popularnosti samo preko čitalaca
– "od usta do usta"...
I na kraju recimo još i ovo: u sumornim i teškim vremenima
u kakvim živimo, priča o staroj lipi će vas na izvestan
način razgaliti. Jer, to je priča o porodici koja je spojena
najtananijim nitima ljudskim, nitima ljubavi.
Ž. Vojinović
Glas Podrinja, 5. jun, 2003.
• Balet „Miris kiše na Balkanu", nadahnut
istoimenim romanom, postavljen je sa velikim uspehom u
Sarajevu a izveden je i u Beogradu • „Cvat lipe na Balkanu"
objavljivanje je čekao više od dve godine, a govori o
odrastanju onih koji su rođeni tokom Drugog svetskog rata
• Jugoslavija je zemlja u kojoj sam rođena, u kojoj sam
odrasla i koju sam volela, bez obzira na sve njene nedostatke
• Moj dug poreklu je dvostruk, a obuhvata koliko sefardske
Jevreje po majci, toliko Srbe Mostarce po ocu • Ja sam
onakva kakvi su moji romani, to čitaoci najbolje znaju.
Gordana Kuić, rođena 1942. godine, u Beogradu je diplomirala
engleski jezik i književnost. Objavila je srpskojevrejsku
trilogiju Miris kiše na Balkanu, Cvat lipe
na Balkanu i Smiraj dana na
Balkanu. Sva tri romana bila su vodeća na
listama najčitanijih i najtiražnijih knjiga u „zemlji
koje više nema". Duhove nad Balkanom
potpisala je 1997. godine, roman koji „i liči i ne liči
na prethodne". Novu trilogiju je započela knjigom
Legenda o Luni Levi, a nastavila
Bajkom o Benjaminu Baruhu, još
jednom pričom o nemilosrdnoj istoriji. Sa romanom o travaru
iz Travnika, Gordana Kuić je u šabački Kulturni centar
stigla 22. maja i razgovor za novine odmah prihvatila.
Nismo je pitali o Jerusalimu, hebrejskom Jerušalajimu,
koji ima tri hiljade godina istorije a u imenu sadrži
reč „šalom" (mir) pa bi mogao biti i Grad mira, već:
• Čitalačkom svetu, gospođo Kuić, 1986. godine
darovali ste Miris kiše na Balkanu, a u Šabac
ste (istina s kišom) došli tek sa šestom knjigom. Zašto
ne ranije?
Odlazim tamo gde me pozovu. U Šabac sam stigla uz zakašnjenje
od pet romana, ali uz miris kiše, kao što dolikuje.
• Po Vašem prvom romanu, kojim započinje jedna
od najtiražnijih trilogija u srpskoj književnosti, u Sarajevu
i Beogradu izvedena je i baletska predstava. Preplitanje
stvaralačkih nadahnuća mora da je doživljaj?
Čudesno je rađanje umetničkog dela proisteklog iz sasvim
drugačije stvaralačke forme. Balet „Miris kiše na Balkanu"
nadahnut istoimenim romanom postavljen je sa velikim uspehom
u Narodnom pozorištu u Sarajevu, a potom je gostovao u
Beogradu u okviru BEMUSa. Pokret je zamenio reč, muzika
stil, a priča se odvijala sa neprikosnovenom jasnoćom
pred očima publike. Za mene, nezaboravan doživljaj.
• Cvat lipe na Balkanu zamirisaoje 1992,
kada se nevreme zahuktavalo na „tom deliću minijaturnog
poluostrva oko koga se svet uzmuvao", zar ne?
Cvat lipe na Balkanu je čekao
više od dve godine da ugleda svetlo dana usled raspada
izdavačke kuće „Vuk Karadžić", ali i zbog teme, naime,
propasti građanske klase u posleratnom vremenu, 1945-1965.
Roman opisuje život Marka Koraća i njegove porodice, sve
nepravde, jade i muke obespravljenih u novonastalom društvenom
uređenju, a govori i o odrastanju onih koji su rođeni
tokom rata. Dok se, kao što kažete, već novo vreme zahuktavalo.
• Smiraj dana na Balkanu došao je 1995.
a balkanska nesreća je još trajala. Kako ste je lično
podneli?
Jugoslavija je bila zemlja u kojoj sam rođena, u kojoj
sam odrasla i koju sam, bez obzira na sve njene nedostatke,
volela. Posao kojim sam se bavila vodio me je u sve njene
kutke. Bila je to prekrasna zemlja bogata različitostima
kako u krajoliku, tako u jezicima i narečjima, kulturama
i veroispovestima. U njen raspad dugo nisam uspevala da
poverujem. Sada je onako kako je, izgleda, moralo da bude.
Mislim da sam u Smiraju dana na Balkanu,
romanu koji mi je bilo najteže da napišem, oslikala tugu
glavne ličnosti, Vere Korać, izazvanu nadolazećim krvoprolićem
i ne samo njeno razočaranje balkanskom stvarnošću već
nevericu u istinitost tekućih nesreća.
• Da li su se duhovi prošlosti nad Balkanom smirili,
šta nazirete Vi a šta sluti Huan Garsija Galan de Olivares,
alias Jovan Galanić?
Zasad jesu, a dokle će, to ćete morati da pitate Huana
Garsiju Galana de Olivaresa, alias Jovana Galanića, alias
Olivera Garsijana...
• Sazrevajući sa svojim delom, u Šabac ste stigli
sa Bajkom o Benjaminu Baruhu pa recite, da li
smo došli do bajkolikog Balkana ili je u pitanju svevremenost
bajke?
Ako se ne varam, Balkan je retko bio bajkolik, mada i
bajka može biti surova i podivljala. Ipak, ona u sebi
nosi ono zrno pravde za kojim bi svako slovesno ljudsko
biće trebalo da teži. Ona takođe nosi i pouku. Izvući
pouku iz prošlih vremena je za svaki narod teško, ali
ne i nemoguće.
• Uporedo sa balkanskom, kao sefardski izdanak,
ispisujete jevrejsku epopeju: da li je to Vaš dug poreklu?
Moj dug poreklu je dvostruk: on obuhvata koliko sefardske
Jevreje po majci toliko i Srbe Mostarce po ocu. Nadam
se da sam oba odužila.
• Ljubavi, bolove, nade i iluzije stotina generacija
spajate u jednu nit i povezujete sa izuzetnim književnim
imenima sefarskih i Aškenazi Jevreja, a neke često i citirate?
Citati su moja omiljena poštapalica. Proces odabira nije
ni lak ni jednostavan posao. U Duhovima nad
Balkanom ih imam iz najrazličitijih izvora:
od dnevnih novina, filmova i radio emisija do antičkih
filozofa i Talmuda. To je igrarija u kojoj uživam kao
i u nadevanju imena mojim junacima.
• Jedan sudbinski jevrejski krug, ne znam da li
znate, upisan je u Šapcu, gradu u kojem su Jevreji od
1830. godine: 1939. naime, Šabac je primio 1300 izbeglica
iz Nemačke, Češke i Poljske, u vreme kad ih niko u Evropi
nije hteo a Engleska odbila da izda dozvolu za useljavanje
u Palestinu. Nije li to okvir za mogući roman?
Taj događaj je, sigurna sam, kao dokument, zabeležen u
arhivi Muzeja Jevrejske opštine u Beogradu, a bio bi,
kao hiljade drugih, mogući okvir za roman.
• Kada počinjete novu knjigu, treću iz druge trilogije?
Zamisao postoji, a kada će uslediti ostvarenje zamisli,
još ne znam.
• Imate odnegovanu čitalačku publiku pa za kraj
pitanje: kakva je Gordana Kuić privatno, „posle svih preživljenih
tipično balkanskih krvavocrvenih sumraka i smiraja"?
Onakva kakvi su joj romani, a kakvi su joj romani to čitaoci
najbolje znaju.
|
Milica Mila Milosavljević, novinar
Glorija, Beograd, Maj, 2005.
Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe?
Kao osobu koja se neprestano suočava sa zbunjenošcu pred
osnovnim pitanjima ljudskog roda: odakle smo potekli,
zašto smo ovde i kuda idemo?
Zavičaj (vaša sećanja)
Beograd. Njegoševa ulica kojom su u praskozorje po kaldrmi
kloparale kolske zaprege na putu prema Kalenićevoj pijaci,
a nešto kasnije prvi ranoranioci otpijali kafu ili rakiju
iz čokanjčića kod kafane "Vardar" na cošku Beogradske.
|
 |
Kolovozi tek ponegde prošarani retkim automobilima, a
nedeljom "na izlet" se odlazilo tramvajem u
Košutnjak ili pešice na Kalemegdan. Moj otac stalno sluša
na starom 'blaupunkt' radiju govore, vesti ili fudbalske
utakmice koje prenosi Radivoje Marković, a ja pitam: "Tata,
hoćeš li da mi kupiš jedan radio koji svira?"
Prva ljubav
Dubrovnik. Lukovi Gradske kafane kroz koje proviruje pun
mesec kao okačen na ozvezdanom nebu. Ujednačeno treptanje
svetionika na Porporeli. Šum talasa koji zapljuskuju brodice
u drevnoj luci. Žamor glasova. On, slavni beogradski glumac
koji igra Hamleta na Lovrijencu. Usporenim panterskim
kretnjama i dubokim, pomalo teatralnim glasom pleni srca
ženskog življa svih uzrasta. Ja, mlada (a sada mi se pričinjava
da se mlađa biti ne može), stidljiva, sputana, ja, kojoj
je jedina hrabrost zaljubljenost i želja da je On primeti.
I, jednog predvečerja, On prilazi našem stolu i obraća
se mojoj majci rečima: "Izvinite gospođo što zurim
u vašu kćer, ali ona je toliko lepa da ne mogu sa nje
pogled da skinem." Moja majka, inače lako zbunjiva,
odvraća bez zadrške: "Za ovakav kompliment se ne
treba izvinjavati." I poziva ga da nam se pridruzi.
Ja, u medjuvremenu, grčevito usisavam ajskafe na slamku
i žestoko se zagrcnem. Kašljem, ćutim i crvenim do suza.
Osoba ili dogadjaj koji je ostavio neizbrisiv
trag u vašem životu.
Moja majka sa njenom bezrezervnom ljubavlju, miloštom,
blagošcu i mudrošcu.
Da li ste u mladosti imali uzora?
Želela sam da izgledam kao Katrin Denev, da pišem kao
Ivo Andrić, da pevam kao Milva, da igram kao Džindžer
Rodžers...
Brak
Ako počinje zaljubljenošću i staršću, prerasta u nežnost
i razumevanje, a nastavalja se dubokim prijateljstvom
i sjedinjavanjem dvoje ljudi u jedno biće, onda je to
srećan brak. Takvih je veoma malo.
Deca
Uprkos urodjenoj naravi sa kojom se svako dete rodi, roditelji
izgrađuju svoju decu. Ona bi trebalo da im budu najodgovorniji
životni zadatak. Ona mogu biti njihova najveća radost,
ali i njihovo najveće razočaranje.
Porodica
Pošto sam potekla iz jedne neuobičajeno skladne porodice
tražila sam nešto slično i za sebe. Verovatno je zbog
toga nemam. Uzor je bio previše blizak savršenstvu.
Dom
Moje krajnje pribežište, mesto začinjanja i okončanja.
Domovina
Pedeset godina domovina mi je bila Jugoslavija. Njom sam
putovala prvenstveno poslovno, ali i turistički više od
dvadeset godina i svugde sam se osećala ugodno: od Ptuja
do Huma, od Živogošća do Prnjavora, od Banje Koviljače
do Bitolja, od Prizrena do Kotora, od Sombora do Čakovca.
I bila sam ponosna na tu jedinstvenu i blistavu mešavinu
kulturnih baština, predela, vera, narečja i jezika smatrajući
ih našim velikim bogatstvom. To je ono što je zasenjivalo
strance, istaknute američke profesore lingvistike koje
sam dovodila na seminare za naše profesore engleskog.
Nije se nikada dogodilo da posle prvog dolaska u Jugoslaviju
neko odbije ponovni poziv. Sada mi je domovina Beograd,
moj rodni grad sa svim svojim manama i lepotama.
Politika
Što dalje od mene.
Prijateljstvo
Provereno tokom godina trajanja, kao proces radosnog davanja
i voljnog primanja, ono je osnova mog bitisanja. Njega
treba neprestano zalivati kao osetljivu biljku, pažljivo
listati kao prastaru knjigu. Bez prijateljstva, čini mi
se, čovek teško može da opstane.
Osobine koje cenite kod drugih
Sagovornika saslušati i učestvovati u njegovoj temi; promišljati
o sitnim pažnjama koje mnogo znače; biti dobronameran
kako u pohvali tako i u kritici; biti vedar uvek kada
je to moguće.
Odnos prema neprijateljima
Ne znam ko su, a kada bih znala susreli bi se sa mojom tišinom.
Praštanje
Stara jevrejska izreka kaže: "Treba oprostiti, ali
ne treba zaboraviti."
Kajanje
Kajanje koje se ne može izreći zbog toga što vas smrt
osobe prema kojoj ste zgrešili u tome spreči je najteže.
Ja sam sklona priznavanju svoje greške i pokajništvu koje
glasno izričem koliko zbog onog drugog, toliko i zbog
skidanja tereta sa sopstvene duše. Treba ispaštati kroz razgovor.
Sreća
Ko nije u potrazi za njom? Koliko ih je koji je imaju,
a nisu svesni toga jer traže više. Treba biti srećan zbog
malih stvari, sitnih svakodnevnih dogodovština, govorila
je moja majka, jer se velike dešavaju retko ili nikada.
Ne treba očekivati previše, dodavala je, jer ako se nadaš
manjem, srećan si kad dobiješ samo malo više, a kad se
nadaš većem onda te samo malo manje razočara. Biti srećan je umetnost življenja.
Ljubav
O ljubavi ili njenom nedostatku napisano je, izrečeno,
odglumljeno, komponovano više nego o bilo kom stanju ljudskih
osećanja (u to ubrajam i mojih šest romana). Bez nje se
ne može (uglavnom), a sa njom je teško (počesto). Ipak,
ne bih volela da je nisam iskusila.
Lepota
Za koga? Jer, lepota je rastegljiv pojam, ona je lična,
menja se od osobe do osobe. Čega? Tela, duha, umetničkog
dela, događaja, osećanja, igre, sna...?
Život
Jedan jedini, jedinstveni. Treba koristiti svaki njegov
časak. "Il dišadu ez perdidu", veli stara sefardska
poslovica, "Ostavljeno je izgubljeno."
Vaše vrline
Odgovornost, ozbiljnost, skromnost, pristojnost, marljivost.
Vaše mane
Isto što i vrline, jer su u današenjem svetu one uglavnom postale mane.
Životni moto
Završi ono što započneš.
Najdraža uspomena
Beograd. Leto. XIV Beogradska gimnazija. Milena, Đorđe
i ja maturirali. U to vreme nema slavlja, nema balova.
Odlazimo na Kalenićevu pijacu i kupujemo trešnje. Jedemo
ih neoprane i pljuckamo koštice (ah, kakva bahatost!),
umesto u ruku pa u torbu, na sve strane po ulici. Nosimo
još nekoliko svezaka. Đorđe iscepa stranicu na sitne komade
i zavitla ih u vazduh kao konfete. Milena i ja ga sledimo.
Za nama ostaje trag koštica i papirića. Kakva obest, radost,
mladost. Mladost nesvesna svoje mladosti (kakva šteta!)
- svest o njoj se stiče tek u starosti. Hodamo Krunskom,
pa Njegoševom i potom se rastajemo odlazeći svako svojoj
kući.
Najbolja odluka i najgora odluka
Ne znam ni koja mi je bila najbolja ni koja najgora, jer
ne znam šta bi se dogodilo da sam drugačije odlučila.
Neizabran put je nepoznat put.
Najveća radost
Izlazak mog prvog romana "Miris kiše na Balkanu"
1986 godine i njegov iznenađujući uspeh. Nisam se odvajala
od prvog primerka knjige. Kada sam putovala, držala sam
je u rukama pažljivo pokrivajući korice da se ne vidi
moje ime, kao da neko od putnika zna da sam autor upravo ja!
Najveća tuga
Smrt moje majke. Tek kada se izgube roditelji, rekao je
J. Brodski, čovek se suoči sa istinskom samoćom.
Šta biste na svom životnom putu promenili?
Ne znam šta bih promenila, jer ne znam čime bi ta promena rezultirala.
Najveći san
Da mi se svi romani prevedu na sve strane jezike i da
budu čitani. To se stvarno može dogoditi samo u snu!
Najveća vrednost u životu
Poštovanje sopstvene licnosti, a u skladu sa tim i svih drugih.
Slava
Ne žudim za njom, jer ne poznajem “stanje slave”, čak
mi se čini da bih je se pomalo i plašila.
Zdravlje
Najvaznija stavka u životu. Dok se ima, ne prepoznaje
se, kad se izgubi, sve ostalo gubi na važnosti. Ja bih
našu poslovicu "Neka je živ i zdrav" permutovala
u "Neka je zdrav i živ" jer bez zdravlja ne
vredi ziveti.
Smrt
Ne verujem u jednakost ljudi u bilo čemu osim u smrti.
Ne postoje dva apsolutno ista čoveka, ali u smrti svi
smo isti. Smrt je naša jedina uravnilovka, jedina neizbežnost i konačnost.
Vera
Svaka vera je prihvatanje onoga za šta mislimo da je istina,
ali što ne možemo dokazati. Čovek je oduvek morao i još
mora da pomogne svom umu da shvati neshvatljivo. Istinskim
vernicima, pretpostavljam, život je jednostavniji. Oni
ne sumnjaju. Oni lako nalaze odgovore na sva pitanja.
Verujete li u sudbinu?
Delimično. Ako isključimo spoljne faktore kao što su ratovi,
izgoni, prirodne kataklizme, ono što nazivamo sudbinom
jednog čoveka uveliko zavisi od njegove naravi - temperamenta,
sklonosti, pameti - koja uslovljava njegovu sudbinu, upravo
kao i mesto, vreme i porodica u kojima je rodjen.
Verujete li u onostrano?
Ne verujem mada sam se sa idejom onostranog većma poigravala
u svom romanu "Duhovi nad Balkanom".
|
Kada ste rođeni? Gde?
29. VIII. 1942, u Beogradu.
Ime vaših roditelja
Metodije Kuić i Blanka Levi.
Omiljeno muzičko delo
Volfgang Amadeus Mocart, Kvarteti sa flautom.
Melodija koja vam je najviše u glavi
Stara sefardska romansa "Adio, kerida"
(Zbogom draga).
Knjiga
Borislav Pekic, "Vreme cuda", Amin Maluf,
"Samarkand".
|  |
Film
Frensis Ford Kopola, "Kum", trilogija.
Pozorišna predstava
Pošto odlazim u pozorište više od četrdeset godina teško
je izdvojiti jednu predstavu, te ću pomalo proširiti odgovor
- od davnašnjih do sadašnjih:
|
Sartr, "Prljave ruke"
Vojnović, "Dubrovačka trilogija"
Kovačević, "Maratonci trce pocasni krug"
Lindsi Kemp, "San letnje noći", BITEF
Šnajder, "Hrvatski Faust"
Vedekind, "Buđenje proleća"
Aristofan, "Ptice"
Koprivica, "Bokeljški D-mol"
Šajtinac, "Hadersfild"
Boja
Zelena, kao trava, maslina, Neretva, more...
|  |
Putovanje, najimpresivnije za vas
Majušno karibsko ostrvo St. Lucia, gotovo netaknuto turizmom,
sa prašumom, farmama banana, drvećem mangoa i cvrkutom
kolibrija, plažama belog i crnog peska i kristalnog tirkiznog
mora valovitog sa atlanske strane, a spokojnog sa karibske,
sa ribarima koji starim brodićima donose ulov i prodaju
ga odmah u luci. Nikad pretoplo, nikad prehladno, kao
da je neki zalutali dobri vilovnjak odredio najpovoljniju
klimu za čoveka tokom cele godine. Vitki i prekrasni ostrvljani
petkom priredjuju noćne seoske vašare, igraju rege, jedu
ukusne školjke nataknute na čačkalice, piju kokosovo mleko
iz mačetom presečene voćcke, rum i koka kolu. Ima i belaca
- Francuza i Engleza - koji su se smenjivali kao vlasnici
ostrva sve do 1975. godine kada je St. Lucia dobila samostalnost.
Medju njima, crnoputim i beloputim, nema animoziteta i
česti su mešani brakovi. U tom istinskom raju živi vec
tridesetak godina i jedan Beograđanin, karizmatični, gostoljubivi
lekar, Dr. Saša Popović. St. Lucia je svet za sebe, svet bujnosti, egzotike, izobilja
i beskonačne lepote.
|
Vujica Ognjenović, novinar i pisac
Pobijeda, Podgorica, 2006.
PRIČAMA NIKAD KRAJA
Bajkovitim likom travara Benjamina kao da
ste htjeli da napravite balans različitih sila...
|  |
- "Uvijek i iznova divimo se onima koje je priroda
uzela pod svoje i obdarila ih da žive u dosluhu sa njenim
tajnim i skrivenim silama" napisao je naš veliki
mislilac Jovan Hristic u zbirci eseja "Terasa na
dva mora". Upravo u okviru te premise uobručen je
lik Benjamina Baruha, travara iz Travnika, koji kao istinski
"vilenjak sa zapadnih strana", mada šeprtljast
i nespretan, uvijek stize na pravo mjesto i u pravo vrijeme.
Sa nepromjenjivim humanistickim pristupom, istom teznjom
da pomogne covjeku ma koje vjeroispovijesti - kako razbojniku
tako i postenjacini - da mu odagna boljku ali i preusmjeri
rdjave sklonosti i slabosti, te da mu, kao recimo Aaronu
Albinunu, pomogne da dosegne zrelost što podrazumijeva
nezavisnost, odrgovornost i jasan zivotni cilj, Benjamin
Baruh se nadovezuje na lik Blanke Salom iz mog prvog romana
Miris kiše na Balkanu. On je njena bajkovita, starostavna
verzija. Oni su oboje vanvremenska konstanta, sazetak
jednostavne, ciste ljudske dobrote suceljene sa mnoštvom
nesreca, zbirom zala i nepravdi koje sagledavaju kao sopstvenu
protivtezu sa mirnocom jer "tako mora da bude",
jer je svijet tako sazdan. Oni zadrzavaju stav nepopravljivog
optimizma uvjereni da se iz svakog lavirinta moze pronaci
izlazak, da uporište lošeg mora završiti u konacištu dobrog.
Takvi ljudi su rijetki ali postoje, a zar nije najvece
zadovoljstvo pisati o rijetkima?
Jedan Vaš junak kaže: "Jedini smisao
poznavanja prošlosti je u predvidjanju buducih nepogoda".
Pa mozemo li izvuci pouk iz svega što nam se dešavalo?
Trebalo bi da možemo, ali je veliko pitanje hoćemo li.
Da li je ijedan narod više od jevrejskog bio spreman da
izvuče zakljucak na osnovu prošlosti i predvidi stradanja
Holokausta? Pa ipak, ta najveća tragedija u zabilježenoj
istoriji završila se sa šest miliona zvjerski mučenih
i ubijenih Jevreja. Jer, uprkos iskustvu svih prethodnih
progona tokom dvije hiljade godina života u dijaspori
niko nije mogao da predvidi ili pak zamisli u "civilizovanom"
modernom dobu XX vijeka nacističku ideju "konacnog
rješenja jevrejskog pitanja", naime, detaljnog plana
uništenja doslovce svih evropskih Jevreja. Poimanje takve
zamisli i njeno izvršenje trebalo bi da budu strani svakom
iole normalnom ljudskom biću, a ipak su se dogodili. I
u tom procesu - od zamisli do izvršenja - učestvovalo
je na hiljade ljudi, od nacističkih vodja do običnih vojnika
koji su, recimo, vozili autobuse-dušegupke pune zena,
djece, mladića i staraca, što je potresno opisao David
Albahari u romanu "Gec i Majer".
Pišete često o konvertitima, ljudima koji
prelaze iz jedne vjere u drugu. Šta je u prošlosti uzrokovalo
ovu pojavu i koliko je ona danas prisutna?
Što je vjera nasilnija, to je i prisila prelaska iz jedne
u drugu jača. Svima je, pretpostavljam, poznato srednjevjekovno
masovno nasilno pokrštavanje, a potom i islamizacija koji
su izmijenili religijsku mapu Evrope i svijeta. Svakako,
postoje razliciti uslovi i razlozi konvertizma, mada bih
ja voljela da za vjerujuće važi pravilo "Bog je jedan"
i da nikada ne postoji potreba za promenom vjere. Evo
nekoliko primera raznih razloga za konvertizam. Hajduk
Djordje Vujicin je prešao iz pravoslavlja u judaizam postepeno
tokom mnogih godina zbog dobrote onih koji su ga spasili,
ali i kao jedinu mogućnost da pobjegne od turskih vlasti.
On se prvo prerušio u Jevrejina, a tek kasnije prihvatio
i njihov nacin života pa i vjeru, nikad formalno ne prešavši
u judaizam. Orlu-paša, tj Marko Orlović iz romana Legenda
o Luni Levi, je otet kao mladić u okviru
otomanskog nasilja nad Srbima nazvanog "danak u krvi".
Šef istanbulske policije iz istoimenog romana je prešao
iz judaizma u islam da bi mu se pružila mogućnost da napreduje
u službi. Već pomenuti inkvizitor de Olivares se vratio
u judaizam iz katoličanstva saznavši da su mu preci bili
pokršteni Jevreji. U periodu izmedu dva rata u Sarajevu
bilo je slucajeva prelaska iz jedne u drugu vjeroispovijest
zbog braka. Blanka Salom iz romana "Miris kiše na
Balkanu" prelazi iz judaizma u pravoslavlje da bi
se udala za Marka Koraća. Pretpostavljam da u svijetu
i danas postoje slični slučajevi, ali u zemljama "opuštene
religioznosti" oni su umanjeni i obično predstavljaju
rezultat lične odluke.
Pišete o prošlosti koju dobro poznajete. U
kom smislu nalazite poredenje našeg današnjeg vremena
sa prošlošcu?
Prošlost poznajem mnogo manje nego što bih željela. Čini
mi se da se zabilježena istorija, dakle sva prošlost,
zasniva na osobinama ljudske prirode. Koliko je ljudski
rod napredovao u tehničkim dostignucima, toliko je, rekla
bih, suštinski ostao nepromijenjen. Mržnja, ratovi, nepravde,
laži, ali i ljubav, mir, pravda, istina bore i dalje svoje
bitke sa nepredvidivim ishodima. Znači, osnova je ostala
ista, sve ostalo su nijanse: nekada je bila toljaga, mač
ili luk i strijela, sada su kalašnjikovi, neutronske bombe
i rakete. Vjerujem da čovjek mora još mnogo koraka da
pređe da bi učinio značajan pomak u okviru sopstvenog
bića. Možda će se to dogoditi kada odgovorimo na suštinska
pitanja: odakle smo, zašto jesmo i kuda idemo.
"Balada o Bohoreti" nadovezuje se
na Vaša dva prethodna romana, na "Bajku o Benjaminu
Baruhu" i na "Legendu o Luni Levi". Primjetno
je da ste se u naslovima poigrali žanrovima: najprije
legenda, pa bajka i balada?
Legenda, bajka, balada se odnose na prošlost, a moji romani
se dogadaju krajem XV i pocetkom XVI vijeka (Legenda
o Luni Levi); u drugoj polovini XVII vijeka
(Bajka o Benjaminu Baruhu);
i krajem XIX i pocetkom XX vijeka (Balada
o Bohoreti).
Termin legenda se prvi put srijeće u XIII vijeku u dijelu
"Legenda aurea" dominikanskog kaluđera De Vorgine.
Legenda živi od čudesnog (stoga i čudesni život Lune Levi
i njenog oca Huana Garsie Galana de Olivaresa alias Solomona
ben Israela ben Saloma Toledskog). Pošto se često usmeno
prenosi, ona se priblizava predanju i ima mnogo folklornih
elemenata (stoga je u romanu "Legenda o Luni Levi"
dat cjelokupan sefardski folklor i brojni običaji). Osnovna
namjera legendarne priče je da zabavi, a ne da pouči.
Zato je moj roman ocijenjen kao nadasve zanimljiv, maštovit
i duhovit. Mada je legenda većinom vezana za živote svetaca,
ja sam je kao širi žanr vezala za čovjeka i njegovu borbu
za opstanak u većma teškim okolnostima izgona. Zar čovjek
koji sve to proživi i istrpi, a ostane u osnovi pun dobrote,
sažaljenja i saosjećanja za bližnje nije pomalo svetac?
Legenda se po natprirodnim elementima i situacijama priblizava
bajci. A bajati na staroslovenskom znaci pripovijedati.
Dakle, bajka je narodna pripovijetka fantasticne sadrzine.
Napisani su tomovi ozbiljnih teorijskih knjiga o bajkama
i šta one na kom meridijanu znace. Nijesam ih citala jer
da jesam vjerovatno se ne bih nikad usudila da dam naslov
"Bajka o Benjaminu Baruhu". Zadovoljila sam
se saznanjem da bajka predstavlja kompleksnu pripovijetku,
sastavljenu iz niza motiva, od kojih osnovni mora imati
karakter čudesnog. A zar travar iz Travnika, izlječitelj
Benjamin Baruh, onako smušen i rastresen u svakodnevici,
a spretan i koncentrisan u svom zanimanju koji se uvijek
nađe gdje treba da bi spasio ljude u nevolji - zar on
nije čudesan?
Balada, u duhu poetika romantizma, nosi u sebi takođe
nešto čudesno, tajnovito što proizilazi iz načina pripovijedanja,
a ne iz građe. Nadam se da sam to postigla u "Baladi
o Bohoreti". Pojam balade označavao je u raznim periodima
evropske istorije različite književne žanrove. Zato je
osnovno da ona objedinjuje sve tri izrazajne mogućnosti
- lirsko, epsko i dramsko. U mom romanu su obuhvaćena
sva tri elementa. Balada se karakteriše i kao pripovjedna
pjesma, a o njenoj strukturi u romanskim književnostima
sam detaljno pisala u Epilogu romana "Balada o Bohoreti".
Laura Levi Papo, vaša tetka je bila spisateljica
i istrazivač sefardske baštine između dva rata u Sarajevu.
Recite nam još nešto o ovoj izuzetnoj ženi.
Laura Levi-Papo, Bohoreta, bila je jedna od rijetkih žena
u tadašnjoj sarajevskoj sefardskoj zajednici koja se bavila
pisanjem pozorišnih komada i poezije i istrazivačkim radom
na polju očuvanja sefardske baštine i tradicije. Govorila
je šest jezika i bavila se prevođenjem. Kao većina sarajevskih
Jevreja, porodica Levi je živjela u siromaštvu. (O tom
zivlju, sefardskoj sirotinji, najupecatljivije pripovijeda
ljekar, pisac i mag atmosfere Isak Samokovlija u njegovim
vanrednim i nezaboravnim pričama). Sredstva za školovanje
su nedostajala pa se obrazovanje ženske čeljadi uglavnom
odvijalo u kući, od starijih znanje se prenosilo na mlađe.
Bohoreta se nikad nije predavala. Samouka (osim kratkog
boravka u Parizu na Alianse Francaise), neiscrpno znatiželjna,
temeljita u izučavanju i uporna u težnji da prosvećuje,
zabilježi i otkine od zaborava, ona je sakupljala poslovice,
stare izreke, romanse, opise nošnji svojih sunarodnica
kroz vjekove. Njene drame, od kojih je najpoznatija Esterka,
uglavnom govore o svakodnevnom životu u sarajevskim baštama
i avlijama gdje se okupljaju žene, majke, tetke, kceri
i raspravljaju o tekućim događajima, nevoljama i radostima,
a dok pričaju one vrijedno vezu, pletu, kuvaju slatko
ili džem i uvijek pjevaju stare romanse donesene iz Španije
uz ritmicne udarce defa.
Bohoreta je pisala isključivo na ladino jeziku, jevrejsko-španskom,
predservantesovom španskom sačuvanom gotovo pet vjekova
medju raznim jezicima raznih okruženja u mnogim drzavama
gdje su se Sefardi rasuli. Cijeloj njenoj generaciji kao
i svim prethodnim, jevrejsko-španski je bio maternji jezik,
dok su druge jezike (u Bohoretinom slučaju srpski, turski
i njemacki kada je Bosna okupirana od strane Austrougarske)
učili naknadno i poznavali bolje ili slabije. Bohoretini
pozorišni komadi, uglavnom jednočinke, izvodili su clanovi
Jevrejskog kulturnog društva “Matatja” sa ogromnim uspjehom
tako da je Laura Levi-Papo bila veoma omiljena i popularna
medju sefardskim življem tog vremena u Sarajevu. Njena
drama Esterka gostovala je svojevremeno i u Beogradu,
a nedavno je dramska sekcija Jevrejske opštine u Beogradu
"Kralj David" pod vodstvom Mirjam Salom postavila
njenu jednočinku "La pasiensia vale mučo" (Strpljenje
mnogo vredi) na jevrejsko-španskom, jeziku koji članovi
trupe nijesu poznavali te im je g. Eliezer Papo, došavši
iz Izraela u Beograd, svakom pojedinačno snimio tekst
i dao prevod na srpski. On je takoće zasnovao svoju magistarsku
tezu na radovima Laure Papo. Prisustvujući toj sjajnoj
kostimiranoj predstavi nijesam mogla da se otmem utisku
da je moja tetka poslije gotovo 70 godina najednom oživjela.
Kao što svaki mrtav pisac na neki način oživi kada njegovo
djelo čitalac uzme u ruke.
Kako tumačite današnje veliko interesovanje
za život i djelo Laure Levi? Sedam decenija njeno djelo
je bilo u sjenci. Danas se o njoj pišu disertacije, izvode
se njene drame, prevode spisi...
Sve što je zabilježeno živi. U to je vjerovala Laura,
u to vjerujem i ja. Bohoreta je "oživjela" poslije
sedamdeset godina zaborava. O razlozima čovjek moze samo
da nagadja i oni su različiti u svakom pojedinačnom slucaju.
Eliezer Papo je napisao magistarski rad na njenim djelima
zbog njegovog proučavanja sarajevske sefardske baštine
na čemu je i Bohoreta radila i u čijim okvirima je predstavljala
nezaobilaznu i značajnu licnost. Izdavanje njenog naučnog
rada "Sefardska žena u Bosni" uslijedilo je
kao odraz tendencije multikulturalnosti u današnjoj Bosni.
Postavljanje na scenu njenog komada "La pasiensia
vale mučo" u beogradskoj Jevrejskoj opštini predstavlja
želju za oživljavanjem prohujalih vremena i načina života
koji je nestao medu sefardskim življem kojeg na ovim područjima ima samo u tragu.
Da li ste ovim romanom zaokružili Vašu porodičnu
povijest?
Pričama nikad kraja. One se nižu i izviru sa svih strana.
Uvijek ima preostalih priča.
Gdje su, po Vama, korijeni jevrejskih patnji?
Rekla bih da je gubitak države i teritorije jedan od najvažnijih
razloga jevrejskog stradanja. Jevreji su proganjani tokom
dva milenijuma rasijanja, ali to i nije toliko začudujuće,
jer su mnogi narodi dozivjeli slično i bivali istrijebljeni
ili se asimilovali (Maje, Asteci, Vikinzi, Kelti i još
mnogi drugi). Ono što je impresivno kod jevrejskog naroda
je njihovo opstajanje, njihovo trajanje uprkos svim preprekama,
nepodnošljivim uslovima života, pogromima i progonima.
Zadivljujuca je njihova upornost, svijest o pripadnosti
svom narodu, moć prilagodavanja bez gubljenja identiteta,
poštovanje nasljeda, praznika i običaja, pridržavanje
propisa datih u Talmudu, ocuvanje svetog jezika, hebrejskog,
kao jezika molitve, i svetovnih jezika, jevrejsko-španskog,
ladina kod Sefarda i jidiša kod Aškenaza, naime, Jevreja
"sa sjevera" iz Njemacke, Poljske, Rusije. Dakle,
zivjeci tako dugo u raseljenju, a ostajuci ono što jesu,
Jevreji su izazivali mrznju okoline - mrznju prema nepoznatom,
drugacijem svijetu, vjerovanju, nacinu razmišljanja, odjeci,
cvrstom drzanju hermeticki zatvorene zajednice. Trebalo
bi procitati roman Rob od Isaka Baševisa Singera (jednog
od posljednjih velikih pisaca koji su pisali na jidišu)
da bi se bar djelimično shvatio život Jevreja u tuđem
okruzenju. Takode je poslovična jevrejska ljubav prema
životu, njihova snalažljivost i borba za održanje zajednice,
borba za uspjeh, napredak i znanje.
"Pred etičkim sudijskim stolom," piše Goethe,
"pred sudijskim stolom Boga naroda neće se postavljati
pitanje ko je bio najbolji nego samo ko je opstao, ko
se održao, ko je očuvao samostalnost, čvrstinu, hrabrost;
u pogledu žilavosti i istrajnosti, nijedan narod se ne
može mjeriti ni uporediti sa jevrejskim narodom. On je
najistrajniji narod na zemlji, on je postojan, on postoji,
on će postojati da slavi ime Jehove vo vijek i vjekov".
Pripadate velikoj »porodici« sefardske knjizevnosti
ciji su pisci rasuti po mnogim zemljama. Šta vas povezuje?
To osjećanje "porodice" me je prvi put dotaklo
prošle godine na konferenciji u Parizu koja je okupila
pisce i naucnike zabavljene sefardskom tematikom. Tom
prilikom sam nekolicinu upoznala, a među njima i vašeg
prethodnog sagovornika g. Richarda Zimlera, ali nažalost
nijesam još pročitala njihova djela. Često je tome razlog
jezik, jer svi oni pišu, kao i ja, na svojim maternjim
jezicima, turskom, bugarskom, hebrejskom, portugalskom,
španskom, a prevoda na engleski i srpski je malo. Pisanje
na ladinu i jidišu je izumrlo u onim razmjerama u kojima
je nekada postojalo, ali veoma je razvijena revitalizacija
oba ova jezika i to na svjetskom nivou. Veliki centri
širom svijeta za očuvanje sefardske i askenaške tradicije
izdaju ozbiljne časopise na ladinu i jidišu u kojima se
objavljuju brojni literarni prilozi, poezija, eseji i
pripovijetke. Vec pomenuti Eliezer Papo, zapravo Rajko
Jajcanin (eto jednog konvertita modernog vremena upravo
kao i sadašnji beogradski rabin Isak Asijel!) napisao
je "megilu" o Sarajevu na ladinu koja je tek
kasnije prevedena na srpski. Što se tice pisaca Sefarda
na prvo mjesto bih stavila Eliasa Canettia, jedinog Sefarda
Nobelovca, zatim Prima Levia, A.B. Jehoshuu, a kod nas
od Haima Daviča koji je prvi pisao na srpskom, preko Žaka
Konfina, Isaka Samokovlije do Davida Albaharija i Filipa
Davida koji je mješavina Sefarda i Aškenaza. Većina poznatih
američkih jevrejskih pisaca poput Saula Bellowa, Philipa
Rotha, Bernarda Malamuda, I.B. Singera su Aškenazi.
Sefardske pisce, uslovno govoreći, povezuje privlačnost
sefardskim temama od kojih je možda najistaknutija tema
izgona iz Španije mada su o tome pisali i nejevreji. Svakako,
svi mi pišemo i o drugim zbivanjima i bavimo se, kao svi
pisci, najrazlicitijim ljudskim usudima i stanjima. Sefardska
knjizevnost, ako se tako može nazvati, datira od izgona
iz Španije, ali je ona u početku bila usmjerena samo na
folklorne žanrove, a tek mnogo kasnije na druge književne forme.
Izvori za ljudsko stvaralaštvo su nepresušni i dok je
nas biće i priče.
|
Snezana Lukić
Bazar, jun, 2007.
Nagradu delim sa BOHORETOM
Vest o tome da je njena Balada o Bohoreti
među pedeset romana i zbirki priča pristiglih na Bazarov
književni konkurs dobila nagradu Žensko pero
za 2006. godinu, Gordana Kuić je saznala pošto se vratila
s putovanja u Njujork gde je provela dvadesetak dana.
|  |
Iznenađena sam i srećna kaže spisateljica. Pred polazak
na put obradovalo me je obaveštenje da je moj roman ušao
u najuži izbor za nagradu sa još pet naslova i tom prilikom
sam poslala izjavu, odgovor na pitanje o mestu proze koju
pišu žene u savremenoj literaturi. Tek sada, pošto sam
se vratila s puta, dobila sam primerak Bazara
i pročitala razmišljanja još četiri spisateljice na istu
temu. Na putu sam čitala roman Emilija Leta
Mirjane Mitrović i moram da kažem da mi je čast što se
Balada o Bohoreti našla u društvu
sa tom sjajnom, izuzetnom knjigom.
Gordana Kuić je, to se s pravom može reći, preteča ženskog
talasa (neki to nazivaju i ženskom ofanzivom) u našoj
savremenoj književnosti. Kao novo, nepoznato ime, pre
dvadeset godina na prečac je osvojila čitaoce svojim prvim
romanom Miris kiše na Balkanu,
a svaku njenu sledeću knjigu dočekivala je sve veća znatiželja
i pratila sve izraženija naklonost čitalaca. Prva među
sadašnjim visokotiražnim autorkama stekla je najširi krug
poklonika. 0 tome govore ponovljena izdanja i pet Zlatnih
bestselera, priznanja najčitanijim knjigama.
U središtu Balade o Bohoreti,
njenog sedmog romana, je istinita ličnost Laura Papo,
Bohoreta, Jevrejka iz Sarajeva koja je živela krajem 19.
i u drugoj polovini 20. veka i iza sebe ostavila pesme,
priče, drame i dragocenu knjigu „Sefardska žena u Bosni".
Balada o Bohoreti je intimni
roman, dnevnički i epistolaran, roman o odrastanju. Mislim
da je forma koju sam primenila dosta introvertna i zato
mi je draže što je žiri u njemu prepoznao vrednosti i
nagradio ga. On je za mene, bar u ovom trenutku, zatvaranje
kruga budući da se vremenski približava početku mog prvog
romana Miris kiše na Balkanu
čija radnja počinje negde oko 1914. godine. Balada
o Bohoreti prati junakinju do udaje, drugi
deo njenog života nastavlja se u „Mirisu kiše..."
mada ona tu nije glavna ličnost. Podsetiću da „Miris kiše"
vremenski stiže do Drugog svetskog rasta, moj sledeći
roman, Cvat lipe na Balkanu
obuhvata doba od 1945. do 1965. koje je za neke društvene
slojeve bilo veoma traumatično, a zatim se Smiraj
dana na Balkanu proteže do kraja prošlog
veka. Tako ova tri romana pokrivaju čitav 20. vek s tim
što je Balada o Bohoreti napisana
poslednja, a govori o vremenu koje prethodi događajima
iz prve dve knjige.
Romani ove spisateljice su mešavina ličnih i porodičnih
uspomena i predanja, fikcije i dokumentarne, istorijske
građe. Čitalac će već na prvim stranama nagrađenog romana
saznati da je Laura Papo, zvana Bohoreta, autorkina tetka,
najstarija sestra njene majke i da je sa ovoga sveta otišla
iste godine kada je njena sestričina, buduća spisateljica,
rođena.
Završno saopštenje žirija
Žiri u sastavu Madlena Cepter, počasni predsednik, Neda
Todorović, predsednik, Snežana Lukić-Pavlović, Radovan
Popović, Rajko Lukač i Nenad Šaponja, na svojoj završnoj
sednici, 24. maja 2007, ODLUČIO JE da se Književna nagrada
Bazara ŽENSKO PERO za najbolju
prozu, roman ili zbirku pripovedaka u 2006. godini dodeli
GORDANI KUIĆ za roman BALADA 0 BOHORETI
u izdanju izdavačke kuće Narodna knjiga iz Beograda.
Žiri je ovu odluku doneo uz saglasnost svih članova, a
u najužoj konkurenciji, pored nagrađene knjige, bio je
i roman Mirjane Mitrović EMILIJA LETA
(u izdanju Platoa iz Beograda).
Roman Gordane Kuić BALADA 0 BOHORETI
jeste jedna od uverljivih priča o prolaznosti i o ljudskom
udesu, ali i o ljubavi i o njenim vrstama.
Ispričana kroz roman odrastanja, kao dnevnik jevrejske
devojčice Laure Levi, ova priča u dnevničko-epistolarnoj
formi, celinom i punoćom percepcije deteta i životnim
entuzijazmom mlade osobe, oslikava zajednice sefardskih
Jevreja s kraja 19. i početka 20. veka u Istanbulu i u
Sarajevu.
Kroz restauraciju jednog života, prateći njegovo bogatstvo
nemanja, ali i intelektualni rast i razvoj prosvetiteljskog
duha, autorka daje ženski portret intelektualca u mladosti
sapetog mrežom patrijahalnih porodičnih odnosa.
Višeznačan i potresan, prožet kulturnom baštinom Sefarda,
roman BALADA 0 BOHORETI otkriva
svome čitaocu egzistencijalne koordinate jednog već sasvim
nestalog sveta. Beograd, 24. maja 2007.
Članovi žirija:
Madlena Cepter, počasni predsednik,
Neda Todorović, predsednik
Snežana Lukić-Pavlović,
Radovan Popović,
Rajko Lukač i
Nenad Šaponja
|
|
|
